Sa Katarzisom imam dugu koncertnu istoriju, mislim kao ni sa jednim drugim bendom. Pošto na ovom blogu povezujem niti sopstvenog života, evo male retrospektive. Prvi put sam ih pogledao u Banja Luci 1999. godine. U tom periodu sam srčano praktikovao "mlad, veseo i glup" filozofiju života, pa se samog koncerta ne sećam mnogo, svakako sam zakasnio, došao sam već toliko pripit da je dobro da sam ubo vrata KSET-a uopšte, a potom sam u prostoru ispred bine uglavnom bacao pevača u vazduh, kad bi se tokom nastupa spuštao u publiku da radi taj svoj proročki akt povezivanja sa okupljenima.

Ne mogu da se odvojim od kompjutera. Kao gravitacija, drži me zalepljenog, nevidljivim nitima. Završio sam posao oko 17h, krenuo sam na trening, ali sam na kraju samo šetnju odradio, nešto nisam imao energije.

Dead Bob (u prevodu - Pokojni Toza) je novi projekat bubnjara legendarnih NoMeansNo, mlađeg od braće Rajt, koji u svojoj 63-oj godini gazi kao da je tek zakoračio u život. Album sam slušao prošle godine i sećam se da je na njemu bilo pesama koje su mi iznenađujuće dobro zvučale, ali nakon par slušanja pažnja mi je negde skrenula, pa sam zaboravio i na bend i na album.

Ne znam sa čime sam se drogirao kada sam pravio taj plan, garant sam imao par slobodnih dana, pa sam pomislio da mogu ceo svet da osvojim.

Ah, evo ga ponovo. Ovih dana kontam na šta da se fokusiram u narednom periodu, ne samo što je zgodan deo godine za to, nego što želim trista stvari da postignem i uradim i onda moram da stanem, lupim si šamar i kažem: "De ti malo uspori jarane". Imam iskustva u mahnitom skakanju sa jedne na drugu stvar, dok ne izgorim, tako da mi je potreban _minimalistički_ plan koji ću bar delimično moći da ostvarim.

Put između dva najveća grada, Katmandua i Pokhare je takođe u oblaku prašine, sve okolno drveće je pod prašinom, a "zelenilo" je u stvari "sivilo". I uglavnom nema asfalta, nego skačeš po džombama, u "luksuznom", "sofa" autobusu za koji sam kartu platio 10ak evra, kome treba 9 sati da pređe 200injak kilometara, nakon kojih mi se vrti u glavi i imam osećaj da me je istovremeno sustigao i potres mozga i epilepsija, a u jednom trenutku jesam i udario glavom u krov autobusa, kada smo naleteli na gadnu džombu, dok su torbe letele po autobusu i padale po glavama putnika. Kasnije sam čuo da ovaj put može da traje i 11 sati i da je pre nekoliko godina bio u mnogo boljem stanju.

Trenutno me drži melanholično raspoloženje, pa mi pred očima iskrsavaju davna, zaboravljena dešavanja. Bila je mislim 2008. (ili 2009.) godina, tek sam završio fakultet i tražio sam bilo kakav posao koji bi mi mogao doneti nešto para za sastavljanje kraja sa krajem. Jedan drug mi reče da ima nešto, ako sam zainteresovan, prodavanje diskova na ulici, on je upravo počeo. Radilo se o štandovima sa filmovima, držao ih je bivši pandur na nekoliko mesta u centralnom delu Beograda.

Prvi alarm mi se upalio odmah nakon prvih par stranica knjige - kada u uvodu knjige koja ima skoro 800 strana, autor ima potrebu da objasni o čemu se to uopšte u knjizi radi, zato što na svakom koraku nailazi na, po njegovim rečima, pogrešna ili netačna tumačenja njenog sadržaja, to je poprilično snažan indikator da ispred mene leži neizvesno čitalačko putovanje, koje bi moglo da se pretvori u lutanje različitim haotičnim stranputicama autorovog pripovedačkog elana. U principu, sada kada pogledam unazad, često je tako i bilo. Trebalo mi je skoro pola godine da, od uvodnog teksta, dovučem priču do samog kraja, ili hajde da se pesnički izrazim - šest meseci mi je trebalo da moju izudaranu i oštećenu čitalačku barku uvedem u sigurnu arhivatorsku luku knjiga pročitanih i prepuštenih laganom zaboravu.

Slećemo na Gran Canaria ostrvo. Celu noć nisam spavao, pošto mi je let bio u 6h ujutro. Pet i po sati trebalo je da stignemo iz Berlina. U avionu svi pričaju nemački jezik koji ne razumem, na ostrvu svi pričaju španski jezik koji ne razumem.

Ova knjiga pored političke i analitičke dimenzije ima takođe i ličnu dimenziju. Sastoji se od uglavnom kraćih eseja iz perioda dugog preko trideset godina i u njima piše i o svom životu, razvoju svojih ideja i ubeđenja od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Piše o strahu i gađenju koje je imala spram uloge domaćice, uvek zavisne od svoj muža, osuđene da provede ceo život radeći bez plate, noseći na svojim leđima teret podizanja porodice, spremajući decu da budu alatke sistema i topovsko meso u nekom budućem sukobu.