Zatvoreni smo u betonske blokove, oni nam ograničavaju poglede, organizuju naše kretanje, čine osnovu za svakodnevno preživljavanje..…

Dok osećam da mi se, u podnožju drveta, kiša sliva niz leđa i majica postaje skoro potpuno mokra, naše glave prekrivene crnim i od proteklih godina načetim duksom, tu i tamo slučajno se dodirnu pažljivo prateći radnju na telefonu ispod.…

Polako se krećem u redu na kasi u Merkatoru. Okrećem se i vidim poznato lice. Ali odakle?…

Upoznali smo se na fakultetu, tek sam završio srednju školu i pao sam sa Marsa, a on, devet godina stariji, sa mnogo većim iskustvom iza sebe, iskustvom ratišta, iskustvom poginulog najboljeg drugara. Nikada se nije postavljao sa distancom zbog razlike u godinama, ni prema meni ni prema drugima.…

Prvi utisci – ogroman, osunčan grad ispod, more, kilometarska gužva na mostu preko Bosfora, ulice načičkane automobilima, bezbrojne džamije i crvene turske zastave. Iskustvo velikih aerodroma mi je potpuna nepoznanica, pitam se kako su uopšte organizovane procedure ulaska u grad/zemlju. Ogroman red na čekiranju pasoša, stotine i stotine i stotine ljudi iz svih delova sveta.…

Sećam se jedne večeri, ne znam koliko sam imao godina… Možda deset, možda koju više ili manje… Ispod naših zgrada, nalazila se livada adaptirana u fudbalski teren, pored jezerceta. Posle uobičajene igre, a pošto je sunce zašlo, ostali smo na terenu, legli na zemlju i gledali zvezde.…

Zadnjih meseci mi se dešavalo da svratim na ovu adresu i da bacim pogled na objavljene tekstove i uopšte, na izgled cele strane. U tim kratkim web prolascima, uvek bih imao pozitivan osećaj vezan za PJM blog, dopadala bi mi se ova roza boja, font slova, teme koje su dodirnute (pošto bih, zbog kratkoročnosti sopstvene memorije zaboravljao o čemu sam sve pisao), kao i lični (neki bi to nazvali – fanzinaški) pristup kojim bi čitav blog zračio.

Juče smo prošetali beogradskim ulicama, pred veliki protestni miting posvećen najnovijim kosovskim dešavanjima. Ljudi sa srpskim i četničkim zastavama su navirali sa svih strana, kao bubašvabe.

Danas, u povratku iz Kliničkog centra, prošao sam kraj nekoliko radnika, što su fizikalisali na zgradi u izgradnji.Radnici ko radnici, standardna zajebancija, dobacivanja, ispucala i izborana koza, i sporo kretanje.

Ne volim ovako da pišem. Da izvodim apstraktne zaključke koji bi u sebe uključili što veći broj mogućih konkretnih primera, te time pretendovali da budu sigurni, čvrsti oslonci, “istine” koje ukoliko se slede garantovano obezbeđjuju uspeh i sigurnost. Da pišem “mi” kada mislim “ja”, ili da pišem “mi” kada mislim “ti”.…