Još ponešto
I dalje mi je teško da držim fokus na pisanje bloga. U zadnja dva meseca pročitao sam 5 - 6 novih knjiga, o kojima sam hteo ukratko nešto da napišem u sekciji “Osvrti”, a bilo je relativno zanimljivih stvari na koje sam mogao ovde da se osvrnem. Pisanje mi je ionako pokušaj održavanje kontinuiteta sopstvenog života.
Otišao sam do Bosne da vidim roditelje, let Berlin - Tuzla je kasnio jedno sat i po vremena, a na sletanju me dočekalo surovo južno sunce od koga sam se brzo odvikao ovde na severu. Prvih sedam dana sam radio, a onda sam imao sedam dana odmora. Samo jednom sam otišao u šetnju gore u brda, u šumu i to je bilo… Pa nisam očekivao takav zaplet. Uvek sam voleo da lutam tim šumskim putevima, tamo bih se punio energijom, istražujući putiće i praveći mentalnu mapu Ponira, kako se navodno zove ta omanja planina. Sada sam lako prošao kroz civilizovaniji, šetalački deo šume, izbegavajući teže uspone, pošto sparno vreme udruženo sa mojom oslabljenom kondicijom, nisu baš bili dobitna kombinacija za dodatne napore. Kada sam ušao u delove u koje ljudi obično retko ulaze, imao sam šta da vidim. Svuda poobarana stabla, od oluje koja je bila ko zna kada. Stabla su bila poobarana po putu, iznad i ispod njega, svuda. Nakon što sam se nekako probio kroz prve dve tri blokade, rekao sam sebi - e kad si se već namučio ovo da pređeš, sada ideš do kraja ovim putem. Naravno bila je to pogrešna odluka, pošto su, što tada nisam znao, ispred mene bile još desetine sličnih prepreka. Usledilo je preskakanje, provlačenje, zaobilaženje i zapinjanje, raznovrsnim tehnikama i sa različitim stepenom uspeha. I da li je vredelo, kada sam se konačno popeo gore, oznojen i sa mnoštvom tiho izgovorenih psovki, do zapuštene i oronule kuće, oko koje se na sve strane pruža pogled u daljine, ka udaljenim prelepim planinama, gde na ljudsko postojanje ukazuju samo visoki vodovi električne struje, poput osećaja nelagode, nakon noćne more? Naravno. Odmorio sam se, klopao i onda odlučio da ne nastavim dalje, već da se polako vraćam nazad u grad.
Po povratku u Berlin, nakon što sam 20-ak sati putovao autobusom, došli su mi i prvi prijatelji u posetu. Pokazao sam im kraj gde živim, u kome sam proveo najviše mog berlinskog vremena. Za dalje akcije, mislim da su bili ostavljeni sami sebi - posao mi i dalje uzima najviše vremena i mentalne energije, čak i kad ne radim, ja radim na tome da si popravim položaj na tržištu rada i tako već godinama - ako sam uvek bio pomalo asocijalan, ovaj način života me je dodatno i snažno odgurnuo dalje od ljudi, u svet bitova i bajtova. Ipak, od zabavnih stvari, otisli smo na jedan ulični pank festival, koji je imao sve. Bendove, distribuciju, brdo frikova raznih uzrasta, a bogami i fajt sa policijom. Svratio sam do štanda literature, da vidim šta se fura u Berlinu, ne mogu reći da sam bio oduševljen ponudom, lik u pedesetim godinama držao je tamo valjda sve ono što ne volim u anarhizmu i njegovim raznovrsnim strujama - individualizam, terorizam, kritika civilizacije. Anti, anti, anti. Bina je bila postavljena na kamionu, a voditelj je preko mikrofona rekao da je došlo do problema sa policijom i da je neko uhapšen i da se traži solidarna akcija. Krenuli smo da vidimo šta se dešava i sreli smo pomenutog ljutog insurekcionstu, što je držao štand, kako ide iz suprotnog pravca, ljutito govoreći - “Fucking hipsters!”, valjda besan što raja nije izvadila oružje i pobila policiju. Kada smo prišli još malo bliže, tu je bila marica, ljudi su bacali flaše na policiju, jedan matori plesač se popeo na auto i tamo se ljutito opružio spram policije, preteći im rukom i celim govorom tela. Frikovi. Onda je marica krenula i policajci su krenuli da trče za njom, a masa za njima. Bilo je malo smešno, kao snimak kučića koji laju jedni na druge kada se nalaze sa suprotne strane ograde, a kada se ograda otvori, oni se pokunje i povuku. Tako slično je bilo i ovde, gomila pankera je trčala za policijom, ovi su se uplašili, videlo im se na licima, ali kada je marica stala na crvenom svetlu, svi su stali. Dok je drug tražio gde da nabavi pivo, još jednom smo sreli ljutitog insurekcionistu kako napušta ceo skup. (I tako je mogućnost još jedne revolucije nestala u moralnom besu pravednika, koji je bez kompromisa želeo sve, a nije dobio ništa, pometen olujama istorijskih dešavanja :( ). U Beogradu, da se desilo nešto slično, policija bi pobila sve prisutne. Istina, Berlin ima drugačiju istoriju uličnih borbi, tako da ovde policija sigurno više kalkuliše kada će da krene punom silom.
Otkaz
Uglavnom, pre sedam dana sam dobio otkaz. Sada sam na godišnjem, do sredine septembra, a onda kraj. Bilo je tragikomično. Prva četiri meseca je bilo skroz dobro na poslu, pravili su se planovi za budućnost, šta će da se radi, šta će da se menja, kako će sve da funkcioniše. Onda su tu negde ljudi krenuli da napuštaju startap i to neki od onih visoko pozicioniranih. Takođe, neki su dobili otkaze, ali postojala su uslovno rečeno racionalna objašnjenja za ove otkaze. To se malo smirilo, da bi u avgustu čuli da firmi ne ide baš najbolje, ali da ćemo prebroditi sve, zajedničkim trudom. Tako je! A onda nas je dve nedelje kasnije, pozvao šef i rekao da je situacija takva da mora da nam da otkaz i da su oni krivi za to, a ne mi. Kada sam kasnije čuo kako su odlučivali o otkazima, počeo sam da se smejem. Od nas četvorice koji smo radili u frontend sektoru, trojica smo trebali da dobijemo otkaz. Za dvojicu developera su našli razloge zbog kojih mogu da ih otpuste. Nama dvojici preostalih nisu mogli da nađu razloge, nisu mogli da se odluče pa su onda, šta? Bacali novčić! Eto na šta se sveo ozbiljan biznis i strategije ljudskih resursa. Novčić je presudio da sam ja taj treći koji treba da dobije otkaz i to na zadnji dan završetka probnog perioda.
Krenuo sam da tražim novi posao, nemam pojma kako će to ići, dosta mi je ovo nezgodno sve - neko vreme ću moći da plaćam stan, ali svakako ne u nedogled. Prekratko radim da bih dobijao ozbiljniju pomoć dok tražim novi posao. Plus, povezano sa tim, sad treba da imam susret sa nemačkom birokratijom, a mogu da složim samo najosnovnije, najbazičnije rečenice na nemačkom. Živo me interesuje kako će to da prođe, sa ovim tempom pisanja bloga, pretpostavljam da ću za dva meseca da napravim novi presek.
A taman sam krenuo da se opuštam i da gledam čime bih mogao u životu da se bavim, kao pravi pripadnik srednje klase. Sad sve ispočetka, idem u stres i neizvesno traženje novog posla. No, taman da napišem osvrte na pročitane knjige i radim na stvarima na kojima obično nemam vremena da radim. Poput ovog bloga.
Last modified on 2021-09-07