Kako sam sleteo u Bosnu krajem jula, iskoristio sam priliku da probam da uđem u čitalački mod, poprilično uspešno. Prva knjiga koju sam uzeo da pročitam bila je tanka knjižica Nobelovca Kuci-a. Sastavljena je od kratkih priča koje prate njegovu junakinju Elizabet Kostelo u dužem vremenskom periodu, od mladosti do starosti. Pošto je ovo prva njegova knjiga koju sam pročitao moram da verujem uvodu izdavača koji kaže da je Elizabet Kostalo piščev alter ego. Elizabet kao starica, tvrdoglavo odbija da sluša predloge svoje dece, koji žele da joj olakšaju život, da joj joj obezbede starost u kojoj će da čeka smrt sa svim ugodnstima, koje ona prezire, radije birajuću svoju slobodu, po cenu mnogih neugodnosti koje starački život donosi, gubljenjem fizičkih i mentalnih  moći. A ona se zanosi idejom otvaranja staklene klanice - da li bi ljudi i dalje bili tako sirovi prema životinjama, kada bi zidovi klanica bili stakleni, kada bi svaki dan mogli da vide bol koju ljudi nanose životinjama, kako bi sebi obezbedili krvavi ručak na stolu.

Svidela mi se knjiga, podsetnik da kada ponovo dođem na Balkan, potražim još nešto od ovog autora.

Last modified on 2021-09-07