Imam osećaj da bih mogao da prepoznam knjigu koju je pisao Filip K. Dik, bez da vidim ko je zaista autor knjige. Njegova naučna fantastika je uvek bila drugačija, budućnost je korištena ne kako bi se prikazao tehnološki napredak vremena koje dolazi, ili društvene posledice koje takav tehnološki napredak može da donese, već kao pozornica na kojoj glavni glumci, a možda i sam autor, pokušavaju da sačuvaju razum, izobličen drogama i tlom koje se izmiče pod nogama. Sve što sam čitao od Filipa Dika ostavljalo je pomalo shizofren utisak na mene. Gledajući kroz njegove oči, mi vidimo predmete, objekte, ličnosti i njihove odnose, ali oni su drugačije sklopljeni, na način koji deluje iščašeno. Kao da je u samoj osnovi stvarnosti Filipa Dika, nešto krivo sraslo. Tako i u ovoj knjizi, nekad nije lako ispratiti šta se zaista dešava akterima knjige, a šta je iluzija, pošto i iluzija i istina bivaju spojeni i međusobno izmešani do neprepoznatljivosti. Život naseljenika na Marsu je toliko sumoran, da svi koriste droge pomoću kojih uspevaju da prežive i ne izvrše samoubistvo. Ovaj balans se gubi kada na tržište dođe nova droga koja preti potpuno da izbaci stare dilere i njihovu političku i finansijsku moć.

Last modified on 2021-10-17