Hajde da probam da zapišem bar kratke crtice, kao koliko toliko sveže uspomene na put u Nepal, dok nisam sve zaboravio.
Crtica #1. Prošlo je skoro mesec dana kako sam uhvatio let iz Pokhare za Kathmandu, a potom, sedam osam sati kasnije, let za Bangkok. Bilo mi je drago što idem i što sam u jednom komadu. Avioni u Nepalu imaju tendenciju da padnu, a putevi i infrastrukturu nisu preterano razvijeni, da to kažem na lep način
Ako već odmah na početku pričam o infrastrukturi, hajde da probam da to opišem u nekoliko rečenica. Katmandu koji sam ja video, bio je uglavnom u oblaku prašine. Ulice su natrpane vozilima, motorićima, kamionima, autobusima, autima i niko ne pazi mnogo na saobraćajne znakove. U stvari, ne sećam se sada da sam viđao saobraćajne znakove. Na pojedinim mestima stoje policajci i mašu rukama, mada nisam siguran da iko obraća pažnju na njih. Saobraćajnih prelaza nema, ako hoćeš da pređeš ulicu, samo kreneš polako, korak po korak, propuštaš vozila i ona propuštaju tebe. Dopalo mi se što Katmandu ipak nije grad samo za vozače i vozila, poput Džakarte - pešaci mile na sve strane, hodaju, probijaju se, idu svojim poslom, prelaze ulicu korak po korak. Put između dva najveća grada, Katmandua i Pokhare je takođe u oblaku prašine, sve okolno drveće je pod prašinom, a “zelenilo” je u stvari “sivilo”. I uglavnom nema asfalta, nego skačeš po džombama, u “luksuznom”, “sofa” autobusu za koji sam kartu platio 10ak evra, kome treba 9 sati da pređe 200injak kilometara, nakon kojih mi se vrti u glavi i imam osećaj da me je istovremeno sustigao i potres mozga i epilepsija, a u jednom trenutku jesam i udario glavom u krov autobusa, kada smo naleteli na gadnu džombu, dok su torbe letele po autobusu i padale po glavama putnika. Kasnije sam čuo da ovaj put može da traje i 11 sati i da je pre nekoliko godina bio u mnogo boljem stanju. Naravno mašine za izgradnju puta su bile na sve strane, ne znam čemu su služile i šta je njihov cilj, pošto asfalt očigledno nije. Zakleo sam se da se tim putem ne vraćam, ali morao sam opet jednim delom da idem njim, kada sam krenuo u planine. U povratku sam se odlučio na skuplju varijanti i avionsku kartu, iako je ove godine jedan avion pao u Pokhari, a on nije jedini koji se srušio u zadnje vreme. Kažu ljudi da ima Nepalaca koji sede u blizini aerodroma i stalno ga snimaju telefonima, čekaju da neki avion padne, da imaju snimak. Oh, well…
Crtica #2. Katmandu je bio intenzivan, drago mi je da sam ga video, ali nemam želju da se vratim u njega.
Mada ovo nije baš najtačnije. Ne znam ni sam kako se osećam prema Katmanduu. Sva ta buka i gužva i prašina umarali su me mentalno. Proveo sam sedam dana tamo od čega je 5 bilo radnih dana, što bi značilo, uz vremensku razliku oko 4 sata, da bih uglavnom imao slobodno prepodne i veče za istraživanje grada. Bio sam smešten u blizini Tamila, turističkog dela grada, kažem “turističkog” zbog prodavnica, turističkih agencija, smeštaja i mnoštva razno raznih likova svih uzrasta, koji pokušavaju nešto da ti uvale i prodaju. To je tek bilo naporno - ja najčešće kad hodam ulicom, utonem u sopstvene misli, najčešće ništa ne vidim, ništa ne čujem i to mi sasvim odgovara, no ovde bi konstatno iskakali ljudi da te pozdrave i krenu nešto da pričaju, što bi najčešće, nakon dugog uvoda završavalo sa traženjem para za ovo ili ono. Ili pak tihi glasovi sa svih strana, sa pitanjem “Wanna smoke? Wanna smoke?” E pravog ste našli… Sa druge strane Nepal je siromašna zemlja, ljudi su generalno fini, čak i ovi koji hoće da te izvozaju za pare, nisam hteo da se iko od njih oseti neugodno, tako da sam uglavnom ljubazno ponavljao “Thank you, but no, thank you”, osmehujući se, što mi je crpilo zadnje atome ionako male energije. Ej, introspektivna sam osoba, nemam ja energije za tolike socijalne interakcije, makar i površne.
Sa druge strane, ono što mi se svidelo, bile su žive ulice Tamila, uske razdrndane ulice kroz koje teku reke ljude u njihovim tradicionalnim nošnjama, u različitim bojama, zajedno sa motorićima i tuk tukovima. I bosim hipicima, naravno. I pogubljenim turistima. Video sam čak jednu grupu, mislim iz Hrvatske, ako sam dobro uhvatio naglaske prolazeći par sekundi kraj njih i uhvatio sam delić vodičeve priče, zvučao je dramatično, a face mladih hipi turista koje su ga okruživale imale su pomalo uplašen izgled. Bio sam previše lenj da se prišunjam i prisluškujem, pa sam se samo prepustio reci ljudi i nstavio dalje. Probao sam da obiđem neka turistička mesta, ali nisam ja rođen za to, kad sam npr. video da se plaća 10ak evra ulaz na neki trg sa hramovima, batalio sam i trg i hramove. Uostalom religija je opijum za mase, drugovi i drugarice. Ali jesam otišao u nedelju, taj jedan slobodan dan što sam imao, do Hrama majmuna, gde sam video hramove i, nećete verovati, majmune. U stvari jedan majmun je maznuo flašu vode od prolaznice koja se penjala ka hramovima, par sekundi su se otimali za flašu, ona je popustila, a on je onda ispred nje, istresao tu vodu na sebe. Bitanga mala. Inače uspon do tih hramova sastoji se od milion stepenica, riknuo sam dok sam se popeo do gore, što je, mislio sam tada, bila dobra vežba pred planinaranje, no sada kad pogledam unazad, to je bila samo dobra vežba za početak mučenja - kondiciju dobio nisam, svaki uspon mi je bio težak za sve vreme planinarenja. U podnožju pomenutog brda, neki lik je pokušao da me uhvati da mi bude vodič, pokazao mi je stopala u betonu, ne sećam se više da li su bila ucrtana ili udubljena u betonu i rekao dramatičnim glasom “Ovo su Budina stopala”. Joj je l da da jesu, a? Kada je video da ću da ga ispalim, zgrabio je najjače oružje - “Došao si u moju zemlju, treba da naučiš nešto o mojoj kulturi!”. “Thank you, but no thank you”, znam ja sve, osmeh. Hramova se ne sećam, ali bio je lep pogled na grad ispod. Dok sam se penjao nisam imao vodu uz sebe, no da jesam i da mi je neki od majmuna pokušao da otme, branio bih je sopstvenim životom, pošto sunce nije pokazivalo milost spram nas zemaljskih mrava..
Crtica #3. Pokhara, Sarangkot, Pokhara
Nakon Katmandua, Pokhara mi je delovala kao sređeni evropski grad, čak i sa kravama koje bi lenjo stajala na sred puta. Drugi grad po veličini u Nepalu, mnogo drugačiji od Katmandua, bolji asfalt, manje prasine, normalniji saobraćaj. Smestio sam se iznad Pokhare, u Sarangkotu, na 1600 metara visine. Sarangkot nudi, kada je vidljivost dobra i dan lep, prelepe poglede na himalajske vrhove i ne mnogo više od toga. Meni i nije bilo potrebno mnogo više od toga, pošto sam opet imao radnu nedelju ispred sebe, no morao sam dva puta se spustiti do Pokhare, što nije tako jednostavno - postoji žičara, ali ne radi uvek, a kada kreneš peške dosta je strmo, a i može da se izgubi put, što mi se i desilo.
Crtica #4. Annapurna circuit
Nisam imao čvrst plan da moram da prođem svih 250km (proveriti kilometražu) ove planinarske staze. Prvo nisam imao iskustva sa visinama preko 2, 3, 4000 metara i nisam znao kako će moj organizam da ih podnosi, a zatim i sam koncept “osvajanja” nekih stenčuga pod snegom, gde ne može da se diše i do kojeg treba da umreš dok dođeš, nije mi baš skroz razuman, niti privlačan. Po nekom unutrašnjem osećaju želeo sam da provedem 2 - 3 nedelje u planinama, da vidim “oči u oči” himalajske vrhove i da isključim mozak, kao i da iskoračim iz života koji vodim. To sam uspeo. Vrhovi su bili prelepi, Himalaji su prelepi, svuda su vodopadi, pogledi, zelenilo šuma, nebesko plavetnilo koje postaje sve dublje što se više penješ i snežni beli vrhovi između njih, između neba i zemlje, kao iz bajke, iz mitološke stvarnosti drugačije od svakodnevnog života. Ali usponi su bili teški, u pretrpanom ruksaku na leđima sam morao da nosim garderobu za četiri godišnja doba, pošto ispod 2000 metara je tropski pojas, a zatim temperature postaju sve svežije kako se više penješ, a vegetacija polako nestaje i prepušta pozornicu golim stenama okruženim snežnim vrhovima i protkanim zelenkastim rastinjem tu i tamo obogaćenim psihodelično jarko obojenim cvetovima biljaka kojima ne znam ime. Preko 3000 metara visine, noći postaju hladne, sa temperaturama u minusu, a dani iako sunčani, takođe postaju upadljivo hladniji. U smeštajima, koji se mogu naći u svakom selu, rasporodjenim svaka dva tri sata hoda, obično postoji zajednička prostorija koja se naveče greje i u kojoj se nude večera i doručak putnicima, uz često besplatan smestaj, u kome se nalazi jedan ili dva kreveta, sa dekama i prekrivačima za pomoću u borbi sa hladnoćom. Izgrađen je put do Mananga, put za džipove, prašnjava kaldrma puna rupčaga, koja je preuzela dobar deo turista, koji više ne žele da hodaju celom stazom, već se penju odma do 2500 - 3000 metara visine, neki čak i do Mananda, na 3500 metara visine, ostavljajući sela u nižem pojasu bez nekada uobičajenih turističkih prihoda.
Kao što sam rekao usponi su mi bili teški, shvatio sam da nisam fizički najspremniji za ovu vrstu napora. U nekim delovima to su bili milioni kamenitih stepenica, koje spajaju podnožje uspona sa putem koji se nalazi tamo negde gore, vidiš ga i muka ti je što ga vidiš, kada shvatiš da moraš da se do njega probiješ, nakon već dovoljno napornih par prethodnih sati hodanja. Pa onda kada pređeš 3500 - 4000 metara visine, sve postaje izuzetno naporno, svaki korak je težak, svakih par koraka stajem da pravim pauze, da mi se smiri srce koje jako lupa dok pokušavam da dođem do vazduha. Tu nastupa i psihička borba, kada vidiš iznad sebe put kojim treba da se popneš, a svakih par koraka moraš da staneš, da bi mogao da nastaviš dalje. Kada sam krenuo iz Mananga ka Yak Kharki, nisam skrenuo gde treba ka Thorang La prelazu (5400m visine), već sam prvo, što sam tek kasnije shvatio, krenuo prema Tiliho jezeru, sa mnoštvom drugih turista, pošto od Mananga stvarno ima dosta planinara na sve strane, a onda sam video malu neupadljivu tablu za skretanje ka Thorang La-u i Yak Kharki, koja me usmerila na strmi, previše strmi put, na kome sam se izgubio zajedno sa trojicom Nemaca biciklista i njihovim vodičem, koji nije imao pojma gde je, kao što nije znao da gleda na kartu, ali nakon sat dva penjanja Švabe su se orijentisale pomoću svojih mapa i odjezdile dalje na biciklima, a ja sam polako krenuo da se spuštam, da bih putovanje za taj dan završio u nekakvom izolovanom smeštaju na dva tri kilometra od Yak Kharhe, ali nisam imao snage ni volje da nastavim dalje. Ta noć, u kojoj sam delio sobu sa još trojicom planinara, bila mi je najteža, pošto mi je postalo teško da dišem, imao sam osećaj da ne mogu da udahnem dovoljno kiseonika, pa sam se celu noć borio za vazduh. Ujutro sam odlučio da krenem nazad, nisam želeo još jednu takvu noć da proživim, a bio sam zreo za povratak. Ostalo mi je dan i po hoda to najviše tačke i najbolja stvar sa nastavkom puta i prelaskom tog vrha bilo bi spuštanje kroz kroz nove krajolike, ali to možda neki drugi put, ako ikada budem u prilici da probam ponovo.
Crtica #5. Ličnosti koje sam sretao
#a. Englez
U autobusu koji je vodio ka početnoj tački planinarske staze, spletom okolnosti sam upoznao lika iz Engleske. Neki Indijac me upitao odakle sam, pitanje koje mrzim i na koje ne znam da odgovrim, lik koji je sedeo kraj mene je čuo moj komplikovani odgovor i malo kasnije mi rekao da je živeo i radio dosta po Beogradu, po nekih hostelima, tu smo malo krenuli da pričamo i onda smo počeli uspon zajedno. To je imalo prednosti i mane. Prednost je bila to što je on već dolazio u Nepal 4 - 5 puta, te je prošao stazu ispred nas više puta, znao je ugrubo kuda može da se ide. Tako da prvi deo planinarenja maltene nisam gledao u mapu. Bio je ok društvo, po njegovim rečima budista, sa snažnim naglaskom na tibetanski budizam, koji je život proveo bez jasnog plana, pokušavajući da živi slobodno, a ne da sledi srednjeklasne obrasce porodičnog života. To je nekad značilo da bi fizikalisao za život, nekad da bi radio širom sveta za hranu i smeštaj, ostajući u nekim zemljama, zato što bi ga neki prijatelj tamo pozvao. Takođe je imao neke malo psihodelične nju ejdž kontove ali ih je uglavnom držao pod kontrolom. U pedesetim godinama. Negativna strana je bila to što je hodao i penjao se tako brzo, da nisam mogao da ga pratim - prva dva dana sam pokušavao, a onda sam popizdeo, digao ruke i rekao mu da samo on piči, ja ako ga stignem stignem. Ali došli smo zajedno do Mananga.
#b. Japanac
mislim da je počeo planinaranje u isto vreme kao i nas dvojica, pošto sam ga viđao na istoj stazi dva tri puta, jurio bi kao blesav. Sreo sam ga ponovo u povratku, rekao mi je da je povredio nogu penjući se (što me nije iznenadilo, jer je baš brzo išao), pa je pauzirao par dana. Bio je baš pravi Japanac, onako kako bih zanišljao Japanca na osnovu pop kulture i filmova, pomalo krut, dobronameran, radostan što je došao u Nepal i što se penje planinama. Bilo je nešto ludo kod njega.
#c. Koreanka
Video sam je prvi put kada je došla sa kamericom na štapu, ušla u zajedničke prostorije u kojima se tek upalila vatra, tražeći sobu. I u sobu je ušla sa upaljenom kamerom, što je potaknulo Engleza da se uhvati za glavu, pitajući se, pa je l mora baš sve da snima, pretpostavljaujući da to radi za jutjub. Ali isto je bilo nešto luckasto kod nje, to mi se dopalo. Taj dan kada sam upoznao Japanca, dok sam se vraćao, ona je isto došla u isti smeštaj i njih dvoje su počeli da pričaju, ja sam večerao za drugim stolom, ali morao sam da čujem delove njihovog razgovora, pošto smo bili jedini ljudi tamo. On je mislim govorio o svojoj vezi, sa mnogo starijom ženom, sa kojom se nalazio samo da bi putovao svetom zajedno sa njom i to na prijateljskoj bazi prvih godina. Ona je pričala kako mnogo vežba i kako joj muž radi na Antartiku, kao nekakav istraživač i kako su stalno na vezi. To mi je bio aha! trenutak, shvatio sam njenu stalno upaljenu kameru u prethodnom smeštaju.
#d. Nepoznata devojka
Smeštaji u kojima sam spavao na ovom putu su često bili “improvizovani”, npr sklepani od šperploče i onda ako bi neko bio u sobi do tebe, sve bi mogao da čuješ šta se dešava u drugoj sobi, kao što je taj neko mogao da čuje sve iz tvoje sobe. Isto u povratku, u sobi do moje sobe bila je devojka koja je satima plakala, pitao sam se da li će joj trebati pomoć, ali kasnije je usledio telefonski razgovor u kome je nekom objašnjavala kako “on” neće da se javi i kako ona ne zna šta da radi i da li ima smisla da ga uopšte zove i da li ima smisla bilo šta da radi. Jednostavno ne mislim da postoji išta što bi ona mogla da uradi da sve bude bolje. Nakon večere se mislim stabilisala, pošto više nije bila glasnog plakanja. Večera plus spavanje plus planine jednako lek za ljubavne probleme.
#e. Amerikanac
Baš mi je bio istripovan taj lik. Ja sam u svojoj glavi sebi nacrtao da je on neki bogataš aristokrata, pošto je imao tako čudan govor tela i govor lica, kao neko ko baš ne zna da se ponaša u komunikaciji sa drugim ljudima, ali eto pokušava i super mu je da priča i da se pravi kao da je na istoj ravni sa običnim plebsom. Ooookej, ovo je sada vrlo nategnut opis, ali tako mi se zalomilo. Iz San Dijega, iznajmio je i nosača i vodiča i krenuo redom po svim planinama Nepala.
Uglavnom, toliko o ovom delu godišnjeg. Ostaviću za kraj nekoliko fotografija koje sam napravio.
Last modified on 2023-12-17