Početak

Slećemo na Gran Canaria ostrvo. Celu noć nisam spavao, pošto mi je let bio u 6h ujutro. Pet i po sati trebalo je da stignemo iz Berlina. U avionu svi pričaju nemački jezik koji ne razumem, na ostrvu svi pričaju španski jezik koji ne razumem. Zastrašili su me vidljivi obrisi ostrva - iz visine deluje kao mrtva gola stena, bez tragova zelenila. Kako li će proći ovaj godišnji odmor, pitam se dok pogledom tražim znake života ispod sebe - nemam mnogo iskustva sa godišnjima i putovanjima, moram da učim šta se tu tačno radi kada se ništa ne radi i kako da se najbolje provede vreme.

Sredina

Tog dana sam došao do granice sopstvenog planinarskog erosa - uspon sam započeo u mestašcu pod imenom San Pedro, a cilj mi je bio tamo gore u oblacima - nacionalni park Tamadaba koji je započinjao nekih 800-1000 metara iznad mene, sa prvim borovim stablima. Svuda je pisalo da je uspon težak, ali pošto do sada nisam imao mnogo prilike da “osvajam” različite planine, nisam mogao da procenim šta tačno znači “difficult”, a šta “moderate”, kada se opisuju planinarske staze.

Ovaj konkretno “difficult” značio je da je nagib bio dramatičan, da se staza sastojala od kamenčuga uz koje se trebalo uspeti, a da nije bilo mnogo mesta za pauze, pošto je nagib bio konstantan. Zadnji deo staze bio mi je u magnovenju, mislim da mi je trebalo između dva i tri sata da se konačno popnem do prvih borovih stabala Tamadabe. Početak i sredinu puta sam se dobro držao, ali pred kraj sam ozbiljno razmišljao da li je bolje da odustanem, pošto je počinjala slaba kišica (što je veliki no-go za ovu stazu), ušao sam u oblake, te više nisam mogao da procenim da li sam blizu kraja, ili još imam sate penjanja ispred sebe.

Kraj

Prvi put sam danas ostao na plaži do samog zalaska sunca. I prvi put sam shvatio da sa mesta na kome sam najčešće ležao, mogu da vidim najviši vrh “Španije”, skoro 4000 metara visoku planinu Teide, na Tenerifima, susednom ostrvu. Da to ipak nisu oblaci? ali imaju previše pravilan i stabilan oblik. Možda je česta atmoferska izmaglica ometala pogled prethodnih 20 dana? Ali kako da baš ni jednom nisam pogledom uhvatio ni najmanji trag njene veličine?

Sunce više nije vrelo na koži, a veliki talasi se u daljini razbijaju o - da li je to kameni zid? - kako bi pripitomljeni doplovili do peščane plaže Las Canterasa. Sve je na svom mestu i ne želim da se pomerim, sve dok tuga ne prevlada, jer i ona je došla, zajedno sa odlaskom sunca i osećajem da ponovo napuštam prostor u kome sam, makar na kratko, živeo. Da li ću ikada više videti ove talase, stopljene u zalazak sunca, na ostrvu večitog proleća, pod modrim obrisima daleke planinske mase ugaslog vulkana?

Last modified on 2023-01-22