Evo još jedne knjige koju sam pročitao pre više meseci, pa ću samo da zabeležim osnovne crtice, za mentalnu arhivu, pošto u detalje ne mogu da idem, mnogo toga mi je izbledelo iz sećanja. Prvo sećanje jeste da sam ovu knjigu uzeo zajedno sa Hararijevom “21 Lessons…” u knjižari “Another country” u Berlinu. Ova knjižara omogućava iznajmljivanje knjige po principu platiš cenu knjige i ako želiš da je vratiš nakon čitanja, možeš da je odneseš nazad u knjižaru i dobiješ pare nazad, minus jedan evro (čini mi se da je jedan evro po knjizi, nisam 100% siguran). No da ne dužim, radi se o tankoj knjižici u kojoj se iznose osnovne ideje Melanije Klajn o psihičkom životu i razvoju dece. Melanija Klajn je “stasala” u okviru Frojdove psihoanalitičke škole, no bavila se psihoanalizom dece, te je na osnovu svojih iskustava unela neke teorijske promene i dopune u Frojdove ideje. Radi se pre svega o razvoju u preedipalnom uzrastu, odnosno uvodeći specifičnu metodologiju psihonalize putem igre, pokušavala je da proučava najraniji razvoj ličnosti. Tokom studiranja imao sam priliku da se upoznam sa njenim osnovnim idejama, ali to je bilo davno, a i ispite sam spremao uglavnom samo zato da bi ih otkačio, bez neke dublje zainteresovanosti, tako da je svakako mnogo toga izbledelo pre ove knjižice. (Nekad se pitam zašto uopšte čitam knjige, kada ne mogu da zadržim saznanja koja u njima pronalazim. Da bih učvrstio određene oblasti potrebno je da im posvećujem mnogo više vremena, a ovo skakanje koje praktikujem, između političke, tehnološke, psihološke i druge literature, bojim se da mi više daje širinu, a bez potrebne dubine, itd.)

Uglavnom, od samog rođenja beba je u odnosu sa svetom u kome živi. Neka od iskustava koja stiče su negativna, druga pozitivna, poput gladi i njenog zadovoljavanja. Takođe svaka novorođeno biće u sebi nosi specifičan složaj mogućnosti i potencijala od kojih neki olakšavaju negativna iskustva, a neki pozitivna. Zatim tu su koncepti urođenih instinkta života (ljubav, libido, pozitivne emocije) i instinkta smrti (želja za destrukcijom svega).  Sa ovim potencijalom i u ovakvom svetu, beba, novorođenče, stvara svoje prve odnose sa objektima, sa majčinom dojkom prvenstveno, a potom i sa drugim objektima u svom okruženju. To radi pomoću procesa projekcije i introjekcije - pod projekcijom može da se smatra iznošenje sopstvenih psihoških procesa i emocija u spoljašnji svet, pa tako zadovoljstvo koje nastaje prilikom hranjenja dovodi do formulisanja objekta “dobre dojke”, a bes koji nastaje kada se na primer prekine proces hranjenja, ili glad koja može da nastane ako se beba lišava hrane, dovodi do projekcije ovakvog besa u objekat “loše dojke”. Zatuim je tu i introjekcija, odnosno unošenje u sostveni psihički svet iskustava koja se dešavaju u spoljašnjom svetu. Tako, po Melaniji Klajn, najranija izgradnja ličnosti nastaje u ovakvoj razmeni, projekciji i introjekciji različitih iskustva koje beba doživljava u sebi i oko sebe. Najranije faze razvoja po Melaniji Klajn su “paranoidno shizoidna pozicija” i “depresivna pozicija”, no njihove osobenosti mogu da jave i u kasnijem životu. Paranoidno shizoidna pozicija jeste pozicija fragementisanog sveta, izlomljenog na dobre i loše fragmente, koji mogu da se doživljavaju kao ugodni i proganjajući. Kada jedinka ne prođe kako treba kroz ovu fazu, kada ne uspe da stvori objekte koji će da budu celoviti, nastaje osnova za psihotičke epizode i poremećaje u kasnijem životu. Depresivna pozicija je naprednija pozicija u razvoju, svet i objekti su dovoljno intregrisani, nisu više rasparčani, ali sada se razvija rudimentarna svest da ti “objekti”, poput majke, mogu da budu odsutni iz života bebe, te se javljaju emocije poput tuge, ili krivice.

Knjiga mi je bila iznenađujuće zanimljiva za čitanje, psihoanaliza je uvek kuburila sa “naučnošću” svojih hipoteza pošto oblast kojom se bavila nije bila pogodna za eksperimentalna istraživajna, a mnogo je zavisila od ličnog odnosa teraput - klijent(pacijent), što se valjda vidi i po mnoštvo raznovrsnih kako psihoanalitčkih, tako i nepsihoanalitičkih terapija. Ipak, Melani Klajn je učinila neke značajne iskorake u odnosu na Frojdova tumačenja psihičkog razvoja - slika razvoja psihe koju je predstavila, meni kao zainteresovanom laiku, deluje kao dobra osnova za stvaranje daljih hipoteza i proučavanja psihičkog života. Hana Segal, koje je pisala knjigu, u nju je unosila mnoštvo primera iz svoje psihoanalitičke prakse, spram kojih sam imao ambivalentan odnos, slično kao spram cele (Frojdove) psihoanalize - sa jedne strane radi se o mnoštvu vrlo zanimljivih iskustava, zapažanja i ideja, nastalih u interakciji sa drugim ljudskim bićem koje ima problem koji pokušava da se reši, a sa druge strane neke intervencije i tumačenja koje (psiho)analitičar nudi mi deluju, u najmanju ruku, vrlo nategnuto (“čeeek, odakle joj je sad ovo ispalo?”), te ne mogu da se ne zapitam koliko psihoanalitičar u svoju kliničku praksu onosi sopstveno nesvesno, sopstvenu želju za kontrolom, za moći, za ideologiziranom slikom sveta, koliko reže sopstvena iskustva i iskustva pacijnta/klijenta, da bi ih ukopio u psihoanalitičku ideološku matricu.

Last modified on 2022-01-16