Yuval Noah Harari je izraelski istoričar i filozof koji se bavi, između ostalog i “istorijom budućnosti”, odnosno na osnovu dosadašnje istorije ljudskog roda i trenutnog društvenog i tehnološkog razvoja, on pokušava da pretpostavi u kom pravcu bi čovečanstvo moglo da se kreće u narednim decenijama. Da ostavimo sad po strani eventualne asocijacije koje je termin “istorija budućnosti” mogla da izazove među vama ljubiteljima naučne fantastike i Isaka Asimova, ono što mogu da kažem za početak jeste da je knjiga pisana čitkim jezikom, kojim je Harari, žvakao, za nas čitaoce, različite tuđe ideje i istraživanja, praveći od njih jestivu, no na momente, možda i previše pitku kašu. Politički, njegove pozicije nisu u prvom planu, niti se o njima radi u knjizi, iako određeno slepilo za “krvave domete” kapitalizma i na momente posprdno odnošenje prema komunizmu, može da ga bez problema svrsta u liberalni tabor, nekako tipičan za režimske intelektualce Zapadnog sveta. Takođe, pohvale koje mu stižu iz vrha političkih i tehnoloških elita (Bil Gejts, Zukenberg, Merkel…) opet označava njegovo mišljenje kao mišljenje čoveka sistema, dovoljno inteligentnog i lucidnog da zaintrigira vodeće elemente tog sistema i ponudi im dah svežine, ali opet dovoljno konzervativnog i bliskog, da ga doživljavaju kao svog čoveka.

A o čemu je reč u ovom bestseleru? O ljudima i bogovima, o religijama, o tome šta znači biti čovek kad se čovek poredi sa životinjama i šta znači biti čovek u periodu kada razvoj veštačke inteligencije i nanotehnologija naslućuje oboženje dela čovečanstva, razvojem telesnih unapređenje, potencijalnom besmrtnošću i obezbeđivanjem konstantnog osećaja hemijske ugodnosti.

Da probam da sažmem. Pre nekih 70 000 godina ljudska vrsta prozivljava kognitivnu revoluciju, nakon koje njihova stvarnost postaje intersubjektiva i zasnovana na uverenju da reči koje dele između sebe predstavljaju “pravu” stvarnost, a njihovo ubeđenje u ovakvu stvarnost im daje smisao i motivaciju za život. Prelazak iz sveta lovaca sakupljača u svet prvih agrarnih civilizacija, obeležava i nestajanja malih bogova i formiranja velikih božanstava, čija imena nose veliku ubedljivost i snagu, poput današnjih korporacija i finansijskog sistema. Svet bogova i Boga, se rastače pred istorijski poslednjom velikom religijom – humanizmom, sa svoja tri pravca, komunizmom, liberalizmom i fašizmom. Današnji tehnološki i naučni razvoj dovodi u pitanje same osnove humanističkog pogleda na svet – verovanje u ljudsku jedinku, posebnu, sa svojim nedodirljivim i misterioznim unutrašnjim svetom, počinje da se urušava pred saznanjima iz biologije i neuronauke, po kojima se ličnost rastače na mnoštvo manjih elemenata, uslovljenih biološkim reakcijama u slučajnostima nervnih impulsa, koje predstavljaju algoritam, biološki algoritam, sličan kompjuterskom. Ljudsko ponašanje tako postaje matematički opisivo, samo je potrebno imati dovoljno podataka o ličnosti, te kapacitet za obrađivanje tih podataka. I tu u igru ulaze kompjuterske nauke i najnovija tehnološka dostignuća. Veštačka inteligencija polako zadobija kapacitet da obrađuje ljudski algoritam, da ga hakuje i kontroliše, možda i zamenjuje. U stanju je da obrađuje biometrijske podatke ljudske ličnosti, kao i mnoštvo podataka iz istorije individue.

Sa jedne strane je dramatičan razvoj u sakupljanju i kontroli podataka o svetu u kome živimo, koji ima kapacitet da utiče na celokupan ljudski rod, a sa druge strane je razvoj nauka koje mogu da menjaju i “poboljšavaju” čoveka. Tako Gugl pravi podkompaniju čiji je cilj otkrivanje besmrtnosti, na najsavremenijim naučnim osnovama, zatim nanotehnologije, koje mogu unutar našeg organizma da prate i popravljaju stanje organizma. Harari smatra da će savremeni trenutak poroditi dve nove religije – tehnohumanizam i dataizam. Prva religija će svoj fokus da stavlja na unapređivanje postojećih ljudskih kapaciteta, tehnološkim umecima, uslovno rečeno kiborgizacijom čoveka. Lična besmrtnost neće više da bude nedostižan san. Dataizam, opet će da veći naglasak da stavlja na protok informacija, koji nadilazi ljudsku jedinku i ljudski rod, ali kojom će buduće veštačke inteligencije moći da se bave i manipulišu. Ako u tehnohumanizmu, čovek postaje super čovek, u dataizmu, čovek kao da postaje suvišan – jer po svežim naučnim istraživanjima i teorijama, ljudi su biohemijski algoritmi, njihova osećanja, kao proizvod evolucije, bila su najefikasniji algoritmi za obradu informacija. No sa tehnološkim razvojem i stvaranjem globalne mreže čija kompleksnost prevazilazi ljudsku vrstu, algoritmi veštačke inteligencije, postaju uspešniji u obradi podataka od ljudi. Što znači da i već postojeći kompjuterski algoritmi, mogu da tumače i predviđaju ponašanje čoveka bolje od samog čoveka. Harari implicitno povlači paralelu između čovekovog odnosa prema svojim bliskim biološkim srodnicima – životinjama, koji može da se opiše kao hiljadugodišnji genocid, te eventualnog odnosa koji će novi obogotvoreni super ljudi (ili pak veštačke inteligencije) da imaju prema običnom homosapiensu.

Živimo u naučnofantastičnom filmu koji se odvija pred našim očima i zato su Hararijeva razmatranja tako sveža i bliska, bez obzira na neslaganje sa njegovim početnim osnovama. Svet i istorija koju on opisuje, lišena je političkih i klasnih dimenzija, ili na njima nije toliki fokus. No pominju da današnje liberalne demokratije mogu vrlo brzo da postanu suvišne – ako je u ratu liberalnog Zapada i kvazikomunističkog SSSR-a pobedio Zapad, to je bilo zato što je u tom istorijskom trenutku tehnološkog razvoja, federativni i “demokratski” model odlučivanja bio ispred autoritarnog i partijskog odlučivanja boljševičkih birokrata. No svet u kome postoji veštačka inteligencija dovoljno moćna da nadzire podatke o svim članovima društva, da opaža njihove biološke funkcije, pa čak i mišljenje i osćaje, lako može da znači da bi autoritarna i centralizovana kontrola ljudskog društva mogla u bliskoj budućnosti da postane efikasnija i poželjnija za trenutne elite. Zato je ovaj trenutak u vremenu tako kritičan. Jer zamislite buržuje i krvopije koje bi se popele na leđa i koje bi živele par stotina godina, ili večno? Koje bi imale u svojim rukama moć da kontrolišu mase i pojedince u svakom trenutku? Zamislite saudijske prinčeve koji bi imali sve ove i buduće tehnologije u svojim rukama? Egipatski faraoni bi bili male mace.

Potencijal za futurističku društvenu distopiju koju Harari naslućuje, deluje neizbežno. Društveni pokreti koji iole imaju želju da obezbede pravedniju društvenu raspodelu bogatstva i političkog odlučivanja, mogli bi uskoro da se nađu pred bazičnijim pitanjem i problemom – očuvanja same ljudskosti, kao nade za budućnost. Jer ako je sistem nekada funkcionisao tako što je imao ljude koji su vladali drugim ljudima i koji su crpili svoj autoritet iz političkih i represivnih institucija i više ili manje sofisticiranih tehnika vladanja, šta će da se desi kada taj tzv. jedan odsto ljudi, zaista izvrši genetske i tehnološke promene nad svojim telima, koji će od njih da napravi neku vrstu bogova? Ako je nekada vlo uspešna tehnika vladanja podrazumevala deljenje bogatstva sa širim slojem društva, odnosno stvaranje srednje klase, šta će da se desi kada materijalno bogatstvo više ne bude jedino sredstvo manipulacije, nego i mogućnost popravljanja sopstvenih tela i besmrtnost? Ko će da se odupre takvom iskušenju? Ili, ako se proces globlanog odlučivanja prepusti veštačkoj inteligenciji, na stranu sve društvene promene koje mogu da nastanu, poput činjenja suvišnim mnoštva radniih mesta – da li će to da bude evolutivni kraj ljudskog roda, pošto će moći da se prepusti sigurnosti organizatorske veštačke inteligencije, koja će da donosi najbolje odluke za sve? I šta je onda čovek? Ako je industrijski kapitalizam od čoveka napravio robu, ovakav sajberkapitalizam od čoveka, njegovih osećanja, misli i svesti napraviće lošu i nekorisnu robu, slično kao što je čovek pripitomio svoje bliske srodnike životinje, prvo im uzimajući ono njihovo slobodno i “divlje”, a zatim negirajući njihov unutrašnji svet bola, zadovoljstva i osećanja, stvarajući masovne klanice, zarad sopstvenog užitka. I danas, kada su kapitalistički sistem i njegove političke elite, pripitomili dobar deo ljudske planete, uzimajući ljudima ono slobodno i “divlje”, šta ostaje od ljudskosti? Da li je čovek samo biohemijski algoritam za obradu informacija, motivisan osećajima užitka i bola, koji postaje suvišan nakon što otkrivanja naprednijeg elektronskog algoritma, ili postoje dublji slojevi i transformišući slojevi svesti, dostupni kroz meditaciju, neočekivane mentalne fenomene, shizofreniju (??) i igru životnih slučajnosti? I da li svet osećanja, doživljaja, svesti koji je istorijski dobijao tako tragične oblike u ljudskoj vrsti i dalje predstavlja dovoljan zalog za budućnost, bastion oko koga treba bazirati društvenu borbu za jednakost i ravnopravnost?

Last modified on 2019-06-03