Izašao sam iz kuće odmah nakon doručka. Kao, što pre da razbijem inerciju, pre nego što dan zaista počne i pre nego što sednem na kompjuter i krenem sa uobičajenim aktivnostima. Do šume mi je trebalo možda 35-40 minuta. Možda su mi misli i svest stešnjene kao da je preko njih navaljena stenovita gromada, ispod koje one pokušavaju da se oslobode i iščupaju, ali hodanje bar oslobađa srce i donosi mu mir. Kretanje čini da gledam stvari sa spokojem. A ja sam ta stenovita gromada koja pritišće svest. Godine i decenije koje su prošle, bar toliko mogu da me nauče - ako već ne vidim sebe i to što sebi radim, a ono bar mogu da vidim trag koji ostaje iza mene. I trag koji ostavlja trag iza mene. I tako dalje, dok se unutrašnji pogled ne izgubi u rekurziji gledanja u sebe, koju obično prati bol u slepoočnici. Kao oko koje hoće sebe da vidi.
Svi ti glasovi koji unutra pričaju svoje priče. Sve sam ih ostavio i potisnuo, kako bih ostavio prostor volji da istera svoje. Mogao bih da kažem da je to zato što sam se posvetio programiranju i novoj profesionalnoj orijentaciji, ali zavaravao bih sebe ponovo. Trag iza mene previše je sličan tragu prethodnih decenija. “Ti moraš”, “nemoj da se opuštaš”, “ne znaš šta te čeka, sada guraj što jače”, “bitno je opipljivo, pusti poeziju”, “budi iznad onog što ti se dešava”. “Racionalna” analiza, koja sakriva samomučenje. I šta uopše znači “racionalno”, u svetu koji pokreću strasti i požude. I kakvu vrednost mi uopšte donose moje racionalne misli, kada im je obrazac uvek isti, optužuju me da nisam dovoljno truda uložio, kada se desi nešto loše traže moju odgovornost, sakrivaju od mog pogleda delove realnosti koji se ne uklapaju u ovaj obrazac, pretvarajući svet i život u predvidljivi splet uzroka i posledica, ne zato što je svet predvidljiv, već zato što one nisu u stanju da vide bilo šta drugo do samostvarujućeg proročanstva. I onda one preuzimaju sve oblasti unutrašnjeg života, zamračujući svetlost, režući, odbacujući, gradeći zidine oko srca, pritiskajući svest da ne izlati neka misao koja može da ošteti racionalnost građevine. Šta je tu uopšte racionalno, kada život počinje da bledi, a priče koje sebi pričam postoje da utvrde sigurne zidove oko mene. A i ovo pisanje, opet međuigra između optužujućeg mučitelja i ostajanja u sigurnosti predvidljivog.
Dok sam hodao Grunewald šumom, ne želeći, moj um je činio poređanja sa šumama Ponira iznad Banja Luke. Ovde je lepo, skoro uvek je lepo kada sam okružen drvećem. Ljudi trče na sve strane, vozaju bicikle, šetaju, pričajući na nemačkom, engleskom, ruskom ili kom već jeziku stanovnika Berlina. Ali šume iznad Banja Luke su uvek imale poseban uticaj na mene. Sretao bih mnogo manje ljudi, imao bih osećaj da napuštam grad i civilizaciju i da idem u nepoznato, putevi su bili brdovitiji, uži i vijugaviji i uvek sam mogao nešto novo da otkrijem, ili da uživam u nekom od usamljenih vidikovaca, nakon što bih se popeo do njih. Putevi Grunewald šume su više poput autoputa, široki i ravni, mada ovo je samo prvi utisak, tek sam počeo da ih bolje upoznajem.
Iz njih, napuštajući šumu, prešao sam u široku sporednu gradsku ulicu izvučenu duž pravilno poredanih visokih i snažnih stabala još neolistalog drveća, koja me pomalo podsećala na beogradski Senjak, a onda dalje u tipične ulice Berlina, sa autima, pešacima, biciklistima, koji svi idu kuda moraju i to što pre. Prolazeći pored jednog od gradskih jezera, video sam stariju ženu koja se vaćala u grad iz svoje šetnje. Nekad mi se čini da su u ovom gradu svi ljudi lepi. U hodanju se pomagala štapom, a na lepom i izboranom licu su joj bili patnja i tuga, kao da je upravo izgubila nekog bliskog. To sam video u deliću sekunde, koliko traje susret slučajnih prolaznika. Nisam je pitao da li je dobro, na nemačkom ne znam skoro ništa da kažem. A i kada navikneš da živiš iza zidina, ne možeš dovoljno brzo da reaguješ na tuđu bol.
Last modified on 2021-03-20