Kako saznajemo? Da li je naša slika sveta precizna, da li naša čula obrađuju pravilno senzacije iz spoljašnjeg sveta? Da li je dalja obrada tih senzacija u našem nervnom sistemu precizna? Kako se obrađuju informacije iz spoljašnjeg sveta, da li različiti delovi CNS-a obrađuju različite vrste informacija? Kako radi naša memorija, kako se skladište informacije u nama i kako se izvlače iz nas? Koja je funkcija ljudskog jezika u ovim procesima? Do kakvih saznajnih problema dovode oštećenja različitih delova mozga?

Ovo su neka od pitanja kojima se bavi Kostićeva Kognitivna psihologija, koja je ujedno i udžbenik iz kognitivne psihologije za studente psihologije beogradskog univerziteta. Polazi od istorijskih korena kognitivne psihologije, koji su vezani za same početke psihologije kao nauke, da bi zatim u 50-im godinama XX veka, došlo do formulisanja kognitivne psihologije kao zasebne grane psihologije, pod uticajem razvoja kompjuterske tehnologije, teorije informacionih sistema, proučavanja veštačke inteligencije i lingvistike. Koreni kognitivne psihologije nisu romantični – nastala je kako bi se rešavali praktični problemi odnosa čoveka i mašine, u kontekstu korišćenja vojnih tehnologija – nakon što je primećeno da ljudi imaju ograničene kapacitete u korištenju mašina (greške su nastajale kada bi ljudski operatori morali da koriste mnoštvo dugmića, ekrana, odnosno mnoštvo informacija), postavilo se pitanje koji su to kapacitet i kako ih je najbolje organizovati. Tako da je, sa te strane, od početka kognitivna psihologija pristupala čoveku kao delu mašine koji treba izmeriti i uklopiti. Sa druge strane tu su bila prva istraživanja veštačke inteligencije koja su išla u drugom smeru – koji je preduslove potrebno ispuniti, koje algoritme stvoriti, da bi mašina počela da pokazuje znake inteligentnog rešavanja problema. Ovaj pristup je u najvećoj meri obeležio jednu od dve glavne struje u kognitivoj psihologiji – teoriju obrade informacija. Druga struja, konektivizam, bazirana je na drugačijem pristupu saznajnim problemima i postala je aktuelna u 80-im godinama XX veka. Njena osnova je u pročavanju ponašanja neuronskih mreža centralnog nervnog sistema, koje paralelno obrađuju informacije koje dobijaju, stvarajuću dublje osnove za učenje, u koje ne mogu da se uklope modeli teorije obrade informacija, poput operativne i dugotrajne memorije i slično.

Knjiga predstavlja zaista mnoštvo eksperimenata, objašnjavajući kako su nastajale teorije i hipoteze kognitivne psihologije, koje su probleme rešavali pojedini eksperimenti, ali i otvarali. Podeljena je u sledeće celine:

– Predmet, metodi i istorijski razvoj kognitivne psihologije – Rani procesi kognitivne obrade i pažnja – Operativna memorija – Dugotrajna memorija: organizacija znanja – Dugotrajna memorija: analogne predstave – Jezik: percepcija govora i kognitivna obrada pojedinačnih reči – Jezik: obrada morfologije i sintakse i karakteristike jezičke komunikacije – Suđenje, zaključivanje i donošenje odluka – Rešavanje problema, ekspertsko mišljenje i kreativnost – Neuralne osnove kognitivnih procesa i funkcija

Svaka ova oblast obrađena je opisivanjem mnoštva eksperimenata, obično počinjući sa prvim istraživanjima koja su definisala oblast i granice problema, potom prikazujući dalji razvoj istraživanja, nove probleme koji su se otvarali, nove hipoteze koje su su proveravale, na kraju pokušavajući da sažme do sada stečena saznanja. Iz tog mnoštva eksperimenata i objašnjenja ljudske kognicije izdvojiću tri celine, više da vam na taj način prikažem sadržaj knjige i same kognitivne psihologije, nego da izdvojim njene najbitnije “suštinske” delove.

Model radne memorije Alana Bedlija

Raniji i vrlo uticajan model operativne (kratkotrajne) memorije Atkinsona i Šifrina nije mogao na zadovoljavajući način da objasni određene fenomene. Na primer, kako to da ozbiljna oštećenja funkcija kratkotrajne memorije (memorije koja na kratko zadrži informaciju u svesti, te potom je prebaci u dugotrajnu memoriju, ili pak obriše) nisu uvek praćena slabijim rezultatima u učenju, pamćenju i razumevanju. Takođe, ovaj model nije bio u stanju da objasni na koji način obavljamo složenije kognitivne zadatke. Bedli, kako bi bolje opisao kognitivne procese, smatra da je kratkotrajna memorija samo jedna o komponenti šireg dinamičkog sistema obrade informacija, između čijih komponenti postoji stalna redistribucija kognitivnih resursa. Kojih komponenti? Fonološke petlje, vizuelno-spacijalne matrice i centralnog izvršioca.

Fonološka petlja je zadužena za zadržavanja i obnavljanje verbalnog materijala, kao i materijala koji se prevodi u verbalni. Vizuelno-spacijalna matrica integriše prostorne, vizuelne i možda kinestetičke informacije u jedinstvene predstave koje je moguće privremeno uskladištiti i sa kojima se može manipulisati. Centralni izvršilac obavlja složene operacije poput kontrole i usmeravanja pažnje, distribucije kognitivnih resursa, itd. Ovaj model nastao je u sedamdesetim godinama XX veka, no u devedesetim godinama je doživeo reviziju, uvođenjem nove, dodatne komponente, odnosno “epizodičkog bafera“, čija je funkcija da omogući različitim komponentama da stupe u međusobnu interakciju i da njihov sadržaj bude dostupan svesti.

U praksi to bi izgledalo ovako – zamislimo da učimo novi jezik. Fonološka petlja bi bila zadužena da kratkotrajno pamti i ponavlja reč novog jezika, koja bi zatim uz pomoć centralnog izvršioca bila prebačena u dugotrajnu memoriju. Zamislimo sada da, dok učimo novi jezik, opažamo neki novi predmet, koji nismo do sada sretali. Vizuelno-spacijalna matrica bi npr. u slučaju opažanja nekog predmeta za koji ne znamo šta je, prvo kratkoročno zapamtila taj predmet, a zatim bi dolazilo do njegovog smeštanja u dugotrajnu memoriju, uz pomoć centralnog izvršioca. Ovaj proces bi se obavio nezavisno od učenja nove reči na stranom jeziku za ovaj novi predmet. Centralni izvršilac bi pak vršio koordinaciju ovog procesa i, ako sam dobro shvatio ovaj model, takođe obezbeđivao povezivanje novog predmeta sa njemu odgovarajućom rečju stranog jezika u dugotrajnoj memoriji i to uz pomoć epizodičkog bafera, koji ne samo da povezuje komponete radne memorije, već i povezuje radnu memoriju sa dugotrajnom memorijom.

Transformaciona gramatika Noama Čomskog

Čomski je napravio revoluciju u lingvistici, a posledično i u psihologiji (psiholingvistici i kognitivnoj psihologiji) svojim radom iz 1957. “Sintaksičke strukture” (Syntactic Structures) u kome je postavio temelje transformacione gramatike. Lingvisti su pokušavali da opišu ljudski jezik, odnosno njegove gramatičke strukture setom sintaksičkih pravila. Tako je nastala i gramatika fraznih struktura koja je tvrdila da među delovima rečenice postoji hijerarhijski odnos koji ide od najopštijih činilaca rečenice do pojedinačnih reči. Tako jedna rečenica može da se sastoji od imenične sintagme (Učeni ljudi) i glagolske sintagme (čitaju zanimljive knjige). Potom glagolska sintagma može da se podeli na glagol (čitaju) i imeničnu sintagmu (zanimljive knjige). Potom ova imenična sintagma, niže u hijerarhiji, može ponovo da se podeli i na kraju dobijemo hijerarhijski definisane odnose delova u rečenici, odnosno dobijamo formalni opis potencijalno svake rečenice ljudskog jezika.

Ali Čomski je zapazio da ovakvo hijerarhijsko statično opisivanje rečenične strukture, ne može potpuno da objasni aktivne i pasivne rečenice. Uzmimo primer iz knjige: “Milan voli Vesnu” i “Vesna je voljena od strane Milana”. Struktura ove dve rečenice je različita, na osnovu pravila gramatike fraznih struktura, ali obe rečenice imaju isto značenje. Odnosno gramatika fraznih struktura ne može da prikaže da isto značenje može da se iskaže na mnogo načina. Zato Čomski uvodi razliku između površinske i dubinske strukture rečenice. Površinska struktura je struktura konkretne rečenice (Milan voli Vesnu), dok dubinska struktura sadrži propozicije i odnose koji mogu da se na različite načine prikažu na površinskoj strukturi rečenice. Te različite načine Čomski je nazvao transformacijama, koje se odvijaju na osnovu jasno definisanih transformacionih pravila. Drugim rečima postoji sintaksička struktura jezika i postoji značenje koje se izražava ovom strukturom, a koje, kad se podvuče crta, ima svoju biološku osnovu. Naš um ima predispoziciju da usvaja jezik, odnosno usvajanje jezika je biološki uslovljeno. Čomski je tokom vremena menjao i unapređivao ovu teoriju, čak je i ovaj odnos između površinske i dubinske strukture prošao kroz značajne promene, no ideja o dubinskoj i biološkoj osnovi jezika je opstajala.

No kakogod, ove ideje su potakle mnošto eksperimenata u psiholingvistici i kognitivnoj psihologiji.

Brokaova i Vernikeova afazija

Afazije su oštećenja leve strane moždane hemisfere koje dovode do govornih poremećaja. Brokaova afazija dobila je ime po francuskom lekaru Pjer Pol Broki, koji je 1861., radeći sa pacijentom koji je mogao samo da izgovara reč “tan” (slučaj Tan), usled oštećenja donjeg dela frontalnog režnja leve moždane hemisfere, zaključio da je upravo taj deo mozga zadužen za jezičku funkciju. Desetak godina kasnije lekar Karl Vernike je saopštio rezultate koji su ukazali da je moguće da postoji dodatna diferencijacija leve moždane hemisfere po pitanju jezičke funkcije. Njegov pacijent je imao oštećenje zadnjeg dela temporalnog režnja leve moždane hemisfere i on je mogao da proizvodi gramatički potpuno ispravne rečenice, ali rečenice koje nisu imale nikakav smisao. Ova vrsta afazije nazvana je Vernikeovom afazijom. Kasnija istraživanja su zaključila da se Brokaova afazija ogleda u nemogućnosti kompetentnog manipulisanja gramatičkom informacijom, uz očuvanje semantike, odnosno značenja jezika. Vernikeova afazija je suprotna tome, postoji očuvanost kompetentnog manipulisanja gramatičkom informacijom, ali ne i semantičkom. Ovi nalazai su pokazali ne samo da postoje funkcionalne razlike između leve i desne moždane hemisfere (leve je zadužena za jezik), nego i da u okviru iste hemisfere postoji dodatna specijalizacija funkcionalnosti.

– – –

Ako bih hteo da za kraj napravim rezime ove knjige, onda bih svakako podvukao da se prvenstveno radi o udžbeniku, koji svojim stilom pokušava na momente da iskorači iz forme udžbenika, ali ipak prioritet i naglasak stavlja na sistematično upoznavanje sa širokom oblašću kognitivne psihologije, njenim osnovnim eksprimentalnim postavkama i nalazima. Kao takva ona je osnovno štivo za upoznavanje kognitivne psihologije na srpskom jeziku, a mislim da je i dalje jedini udžbenik iz kognitivne psihologije na srpskom jeziku. Neka generalna “zamerka” bi bila na godinu izdanja, prvo izdanje desilo se u 2006-oj godini, a verujem da oblast kognitivne psihologije, a i generalno kognitivne nauke, zadnjih decenija prolazi kroz vrlo dinamične procese, za koje su čitaoci ostali uskraćeni. Ali to je neizbežno, kako i sam autor kaže, udžbenici jesu generalno konzeravativni i svoj sadržaj baziraju na starijim i proverenim eksperimentima i paradigmama. Takođe, povezano sa ovim, u nekom novom i osveženom izdanju ovog udžbenika, verovatno bi, pored kognitivne obrade informacija, trebalo više pažnje posvetiti konektivizmu, kao drugom od dva glavna pravca u kognitivnoj psihologiji.

Last modified on 2021-02-20