• Pa kakva je knjiga

• Pa šta znam, nije loša, malo mi je prevod smetao, a i njen duhovni svet mi nije blizak.

Ovako bi izgledao razgovor kada bi me neko pitao šta mislim o ovoj knjizi - ne bih bio u stanju da dam neki jasan odgovor zato što bi mi po običaju u glavi krenulo nekoliko paralelnih priča da se odvija u isto vreme.

Jedna priča bi bila da mi je ova knjiga rođendanski poklon, koji sam dobio pre više od 21 godine. Sećam se tog vremena, sećam se moje tadašnje ličnosti, sećam se drugarica koje su mi knjigu poklonile i sećam se ko je napisao posvetu, tako stranu duhu ove knjige. Sećam se svežine tadašnjih doživljaja, kada su izlasci na ulicu još nosili nešto magično i nepredvidljivo u sebi, a raznovrsna, izmešana i nekad zbunjujuća osećanja bojila noći dovoljno snažno da se i danas u meni nešto pokrene na ovo prisećanje, kao žal za nečim izgubljenim, za nečim nekad snažnim, što danas postoji kao melanholična sena, kao dokaz o prolaznosti, koji me tiho prati u predvidljivoj svakodnevici.

Druga priča bi rekla da iako ovu knjigu imam skoro 22 godine, nikada do sada je nisam pročitao. Počinjao sam par puta, ali uvek bi nešto zapelo, bilo da mi se prevod činio kao neadekvatan, bilo da nisam mogao lako da uđem u atmosferu i idejni svet knjige. Što je malo čudno, pošto u tom periodu života, godinama, dok mi je svet promišljanja i izvođenja zaključaka o životu i stvarnosti bio bliži i kada mi je delovalo kao da tu možda i postoje dobri ili loši odgovori, ova knjiga bi dobro komunicirala sa mojim nekadašnjim Ja. Skoro sve autore navedene u njoj sam čitao u tom periodu, ili nešto pre, ili nešto posle - Dostojevskog, Kafku, Ničea i druge književnike i filozofe orijentisane na analizu egzistencije i nestanak Boga, odnosno smisla u njoj, koji su nudili svoje odgovore na ovakvu krizu hrišćanskog duha i civilizacije.

Zatim bi počela treća linija misli, vremenska, koja bi iskoračila iz sećanja, sa pijanih i istovremeno razdraganih i melanholičnih ulica Banja Luke, u današnje vreme, u leto 2021-e u Berlinu, postavljajući pitanje kuda je sve išao moj život, kada sam korak po korak došao tu gde sam i koliko je tu bilo grešaka i stranputica i da li sam se potpuno izgubio, ili znam gde se krećem? Samo što se danas smejem na ovakva pitanja, ili samo odmahujem rukom, bilo da je to zbog toga što sam ta pitanja ostavio iza sebe, ili što sam ih uspešno duboko potisnuo.

I nakon ovih brzih senzacija u umu, u kojima se spaja prošlost i sadašnjos, došao bi na red i sam sadržaj. Da li je samoubistvo rešenje za problem života, da li sa apsurdom egzistencije može da se živi ili ne. Problem mi je da uđem u Kamijev duhovni svet, jer ne vidim razlog da u to ulažem energiju. Osećam ga kao nešto strano, ne zato što imam problem sa njegovim analizama ili zaključcima o postojanju apsurda kao odnosa između ljudske želje za smislom i nepostojanja tog smisla u svet u oko nas. Više je tu u pitanju odbojnost ka toj opijenosti mislima, kada sediš i slažeš rečenice, koje postaju stranice, koje postaju cela knjiga i misliš da radiš nešto bitno, hiperracionalizujući život sam i vrteći se u krug sam oko sebe. U tom pogledu ovaj Kamijev rad kao je izdanak tog opšteg duhovnog trenutka civilizacije sa kojom ne osećam bliskost, civilizacije svesno ili nesvesno ukorenjene u hrišćanstvu, ideji Boga i duše, koja se menjala drugim bliskim idejama, kako su rasle antihrišćanske, odnosno anticrkvene društvene snage, ispitujući različite mogućnosti i probleme, te tražeći nove oslonce. Moj osećaj života kao da se odvojio od ovih korena, ako im je ikada i pripadao i teško mi je pratim Kamijev tok misli, zato što mi je i sama polazna tačka nezanimljiva, a i zato što, nakon pročitane knjige, rekao bih da je Niče poetski snažnije i dublje obradio ovu dilemu.

Ne bih rekao da naše misli imaju tako velike i dramatične domete, da spoznaju suštinu svega, jer i sama “suština” je samo još jedna misao, a prepuštanje takvim “dubokim mislima”, sliči gradnji kuće od karata, na nestabilnim osnovama, u stalno promenljivom i olujnom svetu. Ne vidim takvo mudrovanje kao krajnji domet ljudskog duha, već više kao simptom oboljenja ljudskog duha, gubitka kreativnosti i energije. Ili, pozivajući se na budističku shematiku dhyana meditacije, na svet ljudskih misli bih pre gledao kao na uvodni korak u, ne metafizičku spoznaju sveta i večite istine, već u spoznaju kako naš sopstveni um funkcioniše, kako nas zavodi i vara, kako stvara imaginarne i slatke opojne kolačiće misli koji nam stvaraju osećaj bitnosti. Svet misli, u najboljem jeste svet alatki kojim možemo da komuniciramo između sebe kako bi menjali i proučavali svet u njegovoj haotičnoj veličini, ali ovaj Kamijev rad kao da je deo tradicije, koju slikovito i pomalo sarkastično na ovom blogu zovem “oko koje pokušava da gleda samo sebe”, koja sopstvene životne sokove troši pokušavajući da se zatvori u sebe i u tome da nađe užitak, ali umesto rasta nalazi crnu rupu.

Last modified on 2021-07-04