Đorđio Grizioti ( Giorgio Griziotti ) je, na osnovu uvodu u knjigu i informacija po netu, italijanski radikalni levičar, aktivan tokom, u Italiji, vrlo društveno turbulentnih sedamdesetih godina, koji je zbog svoje političke aktivnosti morao da napusti Italiju i preseli se u Francusku i koji je takođe stekao obrazovanje softverskog inženjera, na taj način postajući osoba čije bi iskustvo u svetu tehnologije i poltike moglo da bude zanimljivo za analizu i čitanje – tako sam pomislio nakon što sam pročitao uvod u knjigu i njen sažetak.
Knjiga nije u potpunosti opravdala ovaj moj početni entuzijazam. Dobro, sa jedne strane, ne volim da čitam PDF-ove preko kompjuterskog ekrana. Sa druge strane, dva puta sam prošao kroz knjigu da bih stekao bolji pregled pomenutih tema i oba puta mi je utisak bio sličan – delovi knjige su jasni, razumljivi i interesantni, drugi delovi su pak pisani pomalo opskurnim jezikom, koji podrazumeva pojmovnu terminologiju Fukoa, Harta i Negrija, kao i, za potrebe knjige stvorenu, terminologiju samog autora. Pre ove knjige čitao sam Hararija, koji obrađuje sličnu tematiku, uticaj moderne tehnologije na ljude, ali uprkos tome što mi osnovna Hararijeva politička orijentacija nije bliska, njegov jezik je mnogo manje pretenciozan, a više fokusiran, te lakši za praćenje.
Možda bi autorov argument bio da živimo u vremenu dramatičnih promena, koje zahtevaju nove termine i nove ideje, kako bi bolje razumeli trenutak u kome živimo. Ako bih se i složio sa tim, ne bih rekao da je izloženi materijal na visini zadatka, niti da ti novi seksi termini nisu mogli da budu objašnjeni bolje, starijim i poznatijim rečnikom.
Uglavnom, evo pokušaću ukratko da prepričam ono što mi je ostalo u glavi – neurokapitalizam je po Đorđiju, nova faza u razvoju kapitalizma, koja se oslanja ne toliko na fabriku, koliko na nove tehnologije – naglasak u ekonomiji se pomera sa fabričke proizvodnje na znanje i informacije. Kapitalizam počinje da se zasniva na algoritmima, na sposobnosti da nam usmerava pažnju, manipuliše prostorom i vremenom. Termin koji često koristi, a koji je sam skovao jeste “biohipermediji” – globalni prostor u kome se spajaju sadržaji Mreže i fizičkog sveta (putem smartfona, tableta, kompjutera…). Ako se pojam hipermedija odnosio na svet u kome su primat u oblikovanju stvarnosti preuzela sredstva informisanja poput televizije i radija, biohipermediji su korak dalje i onu podrazumevaju uranje biološkog tela u polje informacija, u Mrežu. A mogućnosti manipulacije država i korporacija nad biološkim aspektima našeg postojanja dalje rastu – ako je nastajanje “demokratskih društava” po Fukou ( autoru na koga se Đorđio često poziva ) bilo obeleženo razvijanjem sofisticiranih tehnologija manipulisanja masama i njihovog prikrivenog kontrolisanja putem raznovrsnih zakona, današnje društvo pravi korake ka još sofisticiranijoj kontroli masa, koje ni sam Fuko ne bi mogao da zamisli. Sa druge strane, nasuprot stvaranju ovakvih visokotehnoloških društava nadgledanja i spajanja biologije i tehnologije, formiraju se društva zasnovana na religijskom fundamentalizmu, veličanju samoubistva i praznoverja, kao drugoj strani istog novčića što negira ljudskost, život i njihovo razvijanje.
Kao potencijalne alternative, Đorđio vidi politiku Zajedničkog, odnosno definisanje zajedničkih dobara, koji bi bili svima uvek dostupni i koji bi značili izlazak iz kapitalističke logike – drugi primeri zajedničkih dobara su obrađeni na drugim mestima, on se dotiče stvaranja GNU/Linux operativnog sistema i zajednice, odnosno slobodnog softvera, koji je bio jedan od bitnijih faktora u tehnološkom razvoju današnjeg društva, ali ne na korporativnim i represivnim idejama i osnovama, već idejama saradnje, slobode i solidarnosti, kao svojevrsna narodna tehnologija namenja svim ljudima za slobodno korištenje i unapređivanje. Zatim tu su hakerski prostori ( hakerspejsovi ), bliski ideji društvenog centra, sa naglaskom na stvaranje i učenje. U stvari, Đorđio je na oko 200 strana pomenuo sve pod kapom nebeskom – i hakerspejsove i kriptovalute i italijanski operaismo i data farme i slobodni softver i Negrija, Gatrija, Fukoa i još gomilu autora, no ja nemam utisak da je on uspeo da izvuče neke zaključke iz svega toga, te da je ponudio, ako ne smernice za budućnost, a ono bar koherentan i fokusiran tekst. Dok me neko ne ubedi u suprotno, ostaviću ovu knjigu sa strane. Toliko o njoj.
Last modified on 2019-07-21