U prvih par dana kako sam doselio u ovu zgradu, pridržao sam mu vrata dok je poguren i slabašan pokušavao da uđe u nju, boreći se s teškim vratima. Delovao je kao da mu svaki korak predstavlja napor, a ja sam tada, još u naletu adrenalina, zbog selidbe i svega, raspoloženo skočio da pripomognem. Seda kosa, duža, do ramena, možda nekih 70ak godina. Dva meseca kasnije video sam ga na ulazu stana koji je na istom spratu, tik uz moj. Znači tu živi, kraj mene. U tom trenutku, moj izlazak iz stana bio je brži od njegove mogućnosti da se okrene i vidi šta to izaziva buku iza njega.
Danas sam ga video na balkonu, sedeo je poguren, tupo gledajući u prazninu ispred sebe. Iz mene je u tom trenutku isplivala tuga. Video sam čoveka koji više nema nikoga, koga zdravlje više ne služi, a pošto mu je i samo kretanje tako naporno, može još samo da sedi u tom stančiću, verovatno iste veličine poput ovog mog i da čeka dane da prođu, sve do kraja. Sedeo je na balkonu, ali to je bilo samo telo, tako mi je delovalo, u očima nije bilo ničega, možda samo trag neke pogrešne, zaboravljene odluke, ili neočekivanog događaja iz prošlosti koji je nekad davno skrenuo život u garsonjericu u Mommsenstraße 25, 10629 Berlin.
###
A opet, koji dan kasnije, razmišljao sam koliko je od tog utiska moja projekcija… Tuga koja je na takav način izbila iz mene, možda se pojavila zato što je moja svest u trenutku sažela mnoštvo svesnih i nesvesnih informacija, bolje osvetljujući čoveka koga sam ugledao, a možda je iz mene iznela nesvesni strah od samoće i smrti, drhtanje egzistencije, koja očajnički želi da ne završi isto tako, na nekom drugom balkončiću, nekog drugog stančića, pod čizmom onemoćalog tela. Desilo se sledeći dan dok sam ulazio u zgradu, moj nečujni komšija je imao kratku komunikaciju sa ženom koja je prolazila ulicom. Dobro, znači ipak nije potpuno usamljen.
###
Kako je otoplilo, sada ga viđam svaki dan na balkonu, dok ulazim u zgradu. Sedi na stolici, u jakni i melanholično gleda ispred sebe. Kolika razlika između njega i nekadašnje komšinice Zlate Bajkić, koja je živela stan do nas na beogradskom Miljakovcu, pre nekih 15 - 20 godina. Isto je bila stara i bolesna, ali poprilično luda i aktivna, uvek na oprezu da kada čuje da se otvaraju vrata našeg stana, ili da neko zove lift na našem spratu, odmah istrči napolje i natera mog oca ili majku, da obećaju da će doći na kafu kod nje. Ali to je neka druga priča.
Last modified on 2021-05-29