Nisam više siguran da li sam sa Čomskim prvi put došao u susret preko njegovih političkih analiza, ili preko njegovih radova u (psiho)lingvistici. Svakako sam više upoznat sa njegovim politčkim analizama, čiji prevodi su bili mnogo dostupniji u knjižarama, a i činjenica da je Čomski jedan od najpoznatijih intelektualaca i aktivista koji poziva na bolje upoznavanje sa anarhističkom istorijom, teorijom i praksom, svakako je u meni budilo dodatno interosovanje za njegove ideje.

U ovoj knjizi Čomski kao da pokušava da napravi sintezu sopstvenih celoživotnih interesovanja, odgvarajući na tri pitanja: 1) šta je jezik, 2) šta možemo da razumemo i 3) šta je zajedničko dobro? Svako od ova tri pitanja prestavlja po jedno poglavlje knjige u kojoj Čomski, svojim specifičnim jezgrovitim jezikom, pozivajući se na mnoštvo sekundarne literature, nudi određene odgovore, ali i podvlačeći gde smatra da su naše granice, kao bioloških bića, u razumevanju stvarnosti u kojoj živimo.

Odgovarajući na pitanje “šta je jezik”, on formuliše termin za koji smatra da je osnovna osobenost jezika, koju definiše kao: “svaki jezik poseduje neograničeni niz hijerarhijski strukturisanih izraza koje se tumače preko dva interfejsa, senzomotornog za eksternalizaciju i konceptualno-voljnog za mentalne procese”. To bi značilo da je osobina svakog postojećeg ljudskog jezika da ima neograničenu mogućnost stvaranja simboličkih izraza, a da se takva produkcija može odvijati putem fizičkih sredstava (npr opažanje sluhom ili vidom, zatim stvaranjem zvukova pomoću našeg zvučnog aparata u grlu, ali i pomoću prstiju kod gluvonemih osoba) što naziva senzomotornim interfejsom. Ovakav senzomotorni interfejs, smatra Čomski, nije suštinska osobenost ljudskog jezika, već je samo sredstvo izražavanje, “eksternalizacije” dubljih kognitivnih procesa koje obuhvata pojmom konceptualno-voljnog interfejsa, “jezika misli”, najčešće nesvesnog, povezanog sa našim moždanim strukturama i genetsko-biološkom osnovom. Ovako definišući jezik, Čomski menja zdravorazumsko shvatanje jezika, tvrdeći da jezik nije suštinski nastao kao sredstvo komunikacije, već da je u skorijoj ljudskog evoluciji, pre nekoliko desetina hiljada godina, došlo do određene genetske promene vezane za naše mentalne sposobnosti, koja je omogućila spajanje (Merge) senzacija koje opažamo u simbole, stvarajući tako osnovu za nastanak ljudskog jezika, odnosno ljudskih bića kakva smo danas. Ljudski jezik je tako, posledica ove sposobnosti za stvaranje simbola - ova nova sposobnost je naišla na evolutivno mnogo starije sisteme, poput vidnog sistema, ili sistema za stvaranje grlenih zvukova, te ih je počela koristiti za sopstveno izražavanje, iako ovi sistemi nisu bili “predviđeni” za to. Čomski dalje analizira osobenosti ove dublje jezičke sposobnosti, uvodeći princip “minimalnog računanja” (Minimal Computation), te binare operacije spajanja jezičkih izraza (Merge), koja može da bude unutrašnja ili spoljašnja i na osnovu koje Čomski pokušava da analizira dublje kognitivne strukture koje leže u osnovi jezika.

U poglavlju “šta možemo da razumemo” Čomski smatra da ljudi kao biološka bića poseduju granice razumevanja sveta u kome žive, granice koje su definisane upravo našim biološkim karakteristikama. Inteligenta bića sa drugačijom biologijom mogla bi da rešavaju i razumeju probleme koji su nama nerešivi i van mogućnosti našeg shvatanja i obrnuto. Ali to nije poziv na odustajanje od stvaranje naučnih hipoteza i pokušaja da se razume svet u kome živimo, baš naprotiv. Uz konstataciju da će neke oblast života možda zauvek ostati misteriozne za nas, Čomski je svakako zainteresovan za rešavanje problema dostupnih ljudskoj vrsti i za stvaranje naučnih hipoteza o njima. On smatra da ovakvo postojanje biološkog ograničenja naših saznajnih mogućnosti nije loša stvar, nego nešto što omogućuje kreativnu aktivnost koja teži prevazilaženju ograničavajućih okolnosti.

Poglavlje “šta je zajedničko dobro”, bar za mene, predstavlja manje provokativan deo knjige, pošto, kao što rekoh na početku, koliko toliko sam ispratio rad Čomskog kao aktiviste i političkog analitičara. Pozivajući se na klasike liberalne misli, kao i klasične anarhističke autore, za koje smatra, po uzoru na mišljenje anarhisindikaliste Rudolfa Rokera, da nastavljaju i dalje razvijaju ideju slobodnog društva koju su začeli liberalni mislioci, Čomski govori o potrebi kritikovanja nelegitimnih autoriteta i stvaranja nehijerahijskog društva zasnovanog na idejama anarhosindikalizma, u kome će samoorganizovane zajednice stvarati i razmenjivati potrebne proizvode međusobno, bez postojanja represivnog državnog aparata.

Poslednji deo knjige posvećen je diskusiji o misterijama prirode, kao i o mogućnostima i ograničenjima naučnih saznanja, ali taj deo ću da preskočim, pošto mislim da on prestavlja širu razradu već pomenutih tema. Za način pisanja Čomskog ne bih mogao da kažem da je lep ili poetičan, ili, u krajnju ruku, čitljiv. Zbog samog naslova knjige bio sam dovoljno naivan da se nadam da će Čomski u ovoj knjizi možda iskoračiti van svog standardnog stila, te možda doneti ličniji prikaz ovih tako zanimljivih, pa i suštinskih, pitanja, ali ne. Pa opet, knjiga mi je bila jako zanimljiva za čitanje, neke delove sam morao više puta da čitam, da se probijem kroz sažetost rečenica, a za neke delove sam napravio mentalne beleške i pokušaću da potražim dodatnu literaturu za dalje istraživanje. Još kad bi dan trajao 48 sati, pa da se sve to može stići.

Za kraj, mogu da kažem da sam na momente bio iznenađem kretanjem misli Čomskog, nisam očekivao da će na ovaj način da obrađuje ograničenja ljudske spoznaje, a takođe odbacivanje naglašavanja jezika kao sredstva komunikacije mi je izmenilo sopstveni pogled koji sam imao. Takođe nakon čitanja ove knjige sam shvatio da i Čomski poseduje interesovanje za nesvesne delove ljudske ličnosti, u sklopu svojih interesovanja za granice ljudske spoznaje. Definisanje ljudske jezičke sposobnosti kao sposobnosti za stvaranje simbole, nezavisno od komunikativnih aspekata jezika, otvara mi različita pitanja o ljudskom umu, njegovim mogućnostima i osobenostima, kao i vezama ovakvog načina mišljenja Čomskog sa drugim analizama ljudskog uma i njegovih specifičnosti.

Last modified on 2022-02-06