“Theres a place for us
somewhere a place for us
peace and quiet and open air
wait for us somewhere”
Tom Waits - Somewhere / Blue Valantine album
Trenutno me drži melanholično raspoloženje, pa mi pred očima iskrsavaju davna, zaboravljena dešavanja. Bila je mislim 2008. (ili 2009.) godina, tek sam završio fakultet i tražio sam bilo kakav posao koji bi mi mogao doneti nešto para za sastavljanje kraja sa krajem. Jedan drug mi reče da ima nešto, ako sam zainteresovan, prodavanje diskova na ulici, on je upravo počeo. Radilo se o štandovima sa filmovima, držao ih je bivši pandur na nekoliko mesta u centralnom delu Beograda. Kaže mi taj drug, pošto je gazda bivši pandur, on ima šemu da ga niko ne dira na opštini Vračar. Dobijamo procenat od prodaje i to je to, koliko se proda toliko se zaradi. Hajde.
Dan bi izgledao ovako - radio bih bilo prvu, bilo drugu smenu. Na početku i kraju smene dolazio bi lik koji bi popisivao stanje, tj. proveravao da li se poklapa broj prodanih i broj preostalih diskova, mada bi on najčešče samo pokupio pare, bez mnogo interesovanja za bilo šta drugo. Posao je potrajao skoro šest meseci, dok neki drugi panduri. koji nisu bili sa opštine Vračar, nisu priveli tog druga, moju “vezu” i zaplenili mu sve diskove. Gazda biznisa se naravno ogradio, nema on pojma o čemu se tu radi, ne bavi se on nikakvom prodajom diskova i slično. Ja sam nakon toga batalio ovaj “biznis”, mislim da sam ubrzo i odselio iz Beograda, a ostali akteri su nastavili još mesecima da se provlače kroz pukotine sistema.
Uglavnom, nije to ni bitno, ono što me ponukalo na pisanje jeste uspomena na osećaj slobode kojim sam započinjao dan. Dolazio bih do mog mesta u Bulevaru, kod Vuka, imao bih ključ kojim bih otključavao štandove, tj. sredstva za rad, trebalo bi mi 10ak minuta sve da namestim i onda narednih pet šest sati bih tu stajao, pecao mušterije i čekao da se nešto desi. Pogotovo tokom toplih i sunčanih dane bilo je opuštajuće tu provoditi vreme - neko poznat bi uvek naišao, nešto zanimljivo bi se desilo, a pare su sitno kapale. Od tih para mogao sam da platim stanarinu i račune, ne bi mi baš ostalo mnogo više od toga, ali to mi je tada bio dobar napredak. Na štandu do mene je radio sredovečni Rom, koji je prodavao pertle - legalan biznis koji je potrajao još dugo nakon što su “organi reda” konačno presekli uličnu pirateriju diskova sa narezanom muzikom i filmovima.
Svaki dan sam ritualno počinjao istom pesmom - Samver od Tom Vejtsa, sa melanholičnim violinama i orkestrom u pozadini. “Negde i nekada naći ćemo bolji život”. Ne mislim da sam ikada radio posao na kome sam se bolje osećao. Čak i današnje programiranje, iako je donelo materijalni napredak u odnosu na sve prethodne poslove, a intelektualno me uvuklo i dalo dovoljno gradiva za izučavanje za dva života, ni približno mi ne donosi onu lakoću koju sam osećao dok mi je otvoreno nebo bilo nad glavom, a nepredividiva ulična dešavanja ispunjavala dane.
Last modified on 2023-07-30