U retkim danima kad ne pada kiša u Berlinu (nadasve izuzetno jako mnogo neobično retkim) i kada se odvažim na šetnju do Grunevalda, skoro uvek prolazim kroz podzemni prolaz, tih, zamračen i prostran, ispunjen mnoštvom širokih stubova, čiju prigušenu atmosferu najčešće razbijaju klinci skejteri i bajkeri, koji tu u miru mogu da uvežbavaju svoje akrobacije. U uglu, blizu stepenica kojima izlazim iz prolaza, često vidim vreće za spavanje, razbacane kese, ponekad i bicikl. Kad god tuda prođem, nisam nikada siguran da li je to smeštaj još jednog od mnogih berlinskih beskućnika, ili su to pak nasumično nabacane tričarije koje je vetar slučajno naneo tu. Ali u sredu sam prvi put video stanara tog kvadratnog betonskog metra. U stvari, prvo sam ga čuo, nešto je tresnulo, a u daljini sam video nekoga da nosi bicikl uz stepenice. Par trenutaka kasnije našao sam ostavljenu razbijenu pivsku flašu, a biciklista je nestajao u daljini. Ipak, dva tri minuta kasnije sam ga sustigao, dok je žicao cigaru od Turčina ispred fastfuda i samouvereno mu nešto objašnjavao na nemačkom. - Hm, vidi njega, ne brine mnogo taj o životu. Još par minuta kasnije, prošao je kraj mene na biciklu, stao i krenuo da viče niz ulicu na automobilistu sa kojim se upravo zakačio. Prvo na nemačkom, a potom je krenuo da ga psuje na ruskom, pozivajući ga da dođe, da mu sve po spisku… ne znam tačno šta. Za minut dva je skrenuo u sporednu ulicu i nestao, nošen pobedničkim talasima sudbine, u susret novim dogodovštinama. Princ haosa, tako sam ga nazvao, jer su sedam njegovih minuta u mom životu obeležili ekscesi i zdravo ispoljavanje emocija bez zadrške. Poput malo izokrenutog taoističkog mudraca. Kako li njemu izgleda prosecan dan?

Last modified on 2021-05-13