Silviju sam imao priliku da upoznam pre desetak godina u infošopu skvotirane zgrade Ineks filma. Par rečenice koje smo tada imali priliku da razmenimo neće ostati zabeležene u istorijskim analima kao susret dva zen mudraca koji je protresao istoriju, mada, gledano sa strane, postojala je određena iščašenost u tom susretu pošto se nismo baš najbolje razumeli nakon što me pitala “da li sam odavde” - drugim rečima, pokazali smo nedovoljnost ljudskog jezika za komunikaciju o najdubljim temama ljudske egzistencije(!!!). Šalu na stranu, što se tiče samog predavanja koje je tada održala, ne sećam se ničega osim određene hladnoće i oštrine njenog pogleda, koji se javljao kada je iznosila ideje i tumačenja za koje se zalaže.
Ova knjiga pored političke i analitičke dimenzije ima takođe i ličnu dimenziju. Sastoji se od uglavnom kraćih eseja iz perioda dugog preko trideset godina i u njima piše i o svom životu, razvoju svojih ideja i ubeđenja od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Piše o strahu i gađenju koje je imala spram uloge domaćice, uvek zavisne od svoj muža, osuđene da provede ceo život radeći bez plate, noseći na svojim leđima teret podizanja porodice, spremajući decu da budu alatke sistema i topovsko meso u nekom budućem sukobu. Nakon klanice II svetskog rata to joj je bilo nezamislivo. Seća se ljubavi i pažnje koje dobijala od svoje majke tokom odrastanja. Piše i o svom uključivanju u grupu/pokret Nadnice za kućni rad, koja se zalagala za ideju da domaćice, žene, dobijaju platu od države, što je smatrala da je ideja revolucionarna na nekoliko nivoa - dovela bi do osnaživanja žena i njihovog položaja, dovela bi do prepoznavanja u kojoj meri se kapitalistička eksploatacija bazira na neplaćenom ženskom radu, kao i do prepoznavanja značaja reprodukcije svakodnevnog života za stvaranje kako kapitalizma, tako i kapitalističkih alternativa. Prvih nekoliko eseja prati ovaj tok njenog života.
Kasnije u knjizi dolazi do zaokreta, što i sama tumači kroz sopstveno novo sagledavanje situacije u svetu. Nakon pokretanja procesa neoliberalizma i globalizacije na planetarnom nivou u osamdesetim godinama XX veka, dolazi do masovnog oduzimanja zemljišta širom zemalja Trećeg sveta i posledičnog uništavanja do tada održivih procesa reprodukovanja života miliona ljudi koji su zavisili od te zemlje i na kojoj su živeli generacijama. Silvija tada zaključuje da pokret Nadnice za ženski rad više nema tu vrstu revolucionarnosti koju je imao u sedamdesetima i veću pažnju posvećuje raskrinkavanju strategija predstavnika kapitalističkog sistema koji spletom zakona i političkih i ekonomskih pritisaka prvenstveno na zemlje Trećeg sveta, zaoštravaju klasne razlike, podstiču rast siromaštva, gladi, bolesti, ratova… I profita, naravno. Dotiče se i stvaranja institucija koje su trebale da omekšaju i razvodne protestne odgovore na ovakve pokrete kapitala, poput nevladinih organizacije sponzorisanih od UN-a, koje npr. nisu rešavale probleme žena, što su predstavljale kao svoju funkciju, već su otupljivale oštricu pokreta nastalih kao reakcija na napade kapitala i gurali ih u kapitalističke institucije koje su bile tu da se ništa suštinski ne promeni.
Silvija je takođe bila deo Midnajt Noutsa, autonomističkog marksističkog kolektiva, koji je nekoliko decenija pratio i analizirao stratagije i ideološko zaslepljivanje kapitala, nudeći moderne klasne analize i ukazujući na mogućnosti stvaranja i širenja antikapitalističkog otpora. Sa te strane Silvija svakako spada u red poštenih intelektualaca, koji nisu postali glasnogovornici nepravednog sistema, već su svoje obrazovanje i intelektualne moći, kao i politički aktivizam, posvećivali stvaranju alternative i pravednijeg društva. Opisujući otpore tzv. strukturalnim reformama koje je nametala Svetska banka i koje su pljačkale Treći svet, ona je prikazivala drugačije mogućnosti, istoriju drugačiju od one koju su predstavnici liberalnog kapitalizma želeli da pokažu. Meni su njene analize, kao i analize Midnajt Noutsa, dosta pomogle da bolje razumem svet u kome živim, kao i strategije koje sistem primenjuje za čuvanje privilegija bogatih, bilo one koje se zasnivaju na surovom nasilju, bilo one koje sofisticiranije, bazirane na “nevidljivoj ruci tržišta”, iza kojih ostaju milioni grobova zametnutih iza ekonomske i pravne terminologije kapitalističkih glasnogovornika i PR timova.
Elem, da rezimiram, bilo bi lepo organizovati razgovor Silvije Federiči i, isto na ovom sajtu recenziranog, Juvala Noaha Hararija, da gledamo malo kako Silvija šamara Hararija i objašnjava mu kao malom detetu kako je liberalni kapitalizam ostavljao krvav, genocidni trag kroz noviju i dalju istoriju. Svet svakako ide do vraga, bar da se malo zabavimo pre nego što procvetaju nuklearne pečurke.
Last modified on 2022-05-28