Da li je moguće da u meni postoji nešto čega nisam svestan, a što mi određuje ponašanje, osećaje, razmišljanje? Da bih dobio odgovor na to pitanje, upisao sam studije psihologije. Sećam se kako je počelo srednjoškolsko samomučenje, seciranje sopstvene svesti, njeno pritiskanje, zaustavljanje, komadanje introspekcijom, sve kako bih saznao da li lažem samog sebe i da li je sve u šta verujem prevara i da li su sva osećanja koja imam laž? Jer ako postoji nesvesno i ako je sve bazirano na seksualnom nagonu, onda sva kulturna nadogradnja, sve ono što sam smatrao da čini neizostavne delove mog identiteta i ideala, jeste maska preko lica divlje životinje, čije izgladnjivanje samo dovodi do sve većih duševnih ožiljaka, ružnoće i poremećenosti svega onoga što svesno jesam. Dvadesetak godina kasnije, mogu da kažem da ne mislim da je Frojd bio u pravu sa svojom teorijom ličnosti. Takođe, rekao bih da nesvesno “postoji” ali da to mogu samo posredno da zaključujem, kao i da su mi agresivne tehnike introspekcije po svemu sudeći otvorile neke prozore koji možda bolje da su ostali zatvoreni, jer me konstatno samoposmatranje usporava i koči, odnosno, programerskim jezikom rečeno, uvodi me u rekurziju iz koje mi treba vremena da iskoračim, bez bilo kakvih dubljih uvida ili razumevanja sebe ili stvarnosti. Odnosno, stalno introspektivno “spuštanje dole” ne donosi svetlost, nego mrak. I rekao bih da je prirodan put za ljude da rastu iz svojih korena i da se kreću ka gore, ka svetlosti, a ne da sokove života preusmeravaju unazad, u posmatranje sopstvenih uzroka, u hiperracionalizaciju postojanja. Ponovo: Oko koje hoće samo sebe da gleda i onda se nemoćno vrti u duplji.

Nakon dvadeset godina, to je moj polovični odgovor na zen koan: “Pre nego što su ti roditelji podarili život, šta je bilo tvoje pravo lice?”.

Last modified on 2021-04-14