Svet kompjuteraša

Ne bih mogao za sebe da kažem da sam “kompjuteraš”, tj osoba koja je uvek nešto petljala oko kompjutera. Kao klinac, u vremenima pre interneta sam se dosta interesovao za kompjutere, kao egzotične alatke kojima će da pripadne budućnost, iako mi nije bilo jasno na koji način i kako se uopšte koriste, mimo jednostavnih C64 i ranih PC igara. Upisao sam elektrotehničku školu, smer računari, baš zato, da bih naučio više i bio bliže. Nažalost, te četiri godine, iz ove perspektive mi deluju kao da su bile bačene. Jedino je prvi razred ličio na nešto, kasnije, prvo su se zakomplikovala ratna dešavanja, potom štrajkovi i prekidi nastave, uz profesore koji su uglavnom imali druge brige da brinu. Nakon te četiri godine, izgubio sam fokus, dobio sam kvalitetnu anksioznost i upisao psihologiju, društvenu nauku, kako bih mogao nešto da naučim o sebi i svetu, kako bih mogao da pomognem sebi i svetu. Ili bar sam tako sebi tada ponavljao. Način na koji je to bila promašena odluka, možda ću da probam neki drugi put da objasnim. Tu negde počeo je i internet da se ozbiljnije dešava, ali računar sam koristio uglavnom kao prosečan korisnik - upalim ga, koristim program koji mi treba (Word, internet pretraživač, ili pak Soulseek) i to je bilo to.

Priču mogu da premotam sledećih petnaestak godina unapred, preskačući pankerske akcije, diplomiranje, kratkovidi aktivizam, loše poslove i krpljenje kraja sa krajem. Krajem 2016-e se svom snagom bacim u vode veb developmenta, zatvaram u kuću i krećem da opsesivno i skor, samdestruktivno, učim novi zanat. Tu negde prvi put se ozbiljnije srećem sa pričom o slobodnom softveru. Već sam par godina pre toga koristio Linuks distribuciju, ali nije postojao neki dublji razlog za to, osim što su neki ljudi, “oni koji se razumeju”, navodili Linuks operativni sistem kao superiorniji u odnosu na ostale, a i postojala je neka nejasna predstava da je on moralno i politički “dobar”, mada nikada nisam dublje proučio zašto. Kako sam sve svoje vreme počeo da provodim u svetu kodova i programiranja, neizbežno sam se sve češće sretao sa pričom o slobodnom softveru. A kao nekom ko je došao iz drugih svetova, npr DIY panka i anarhokomunističkog idealizma (da ne idem dalje), osnovne ideje slobodnog softvera su mi bile na prvu loptu dosta bliske, iako isto tako na prvu loptu, kao početnik nisam imao uvek jasnu predstavu kako da ih ubacim u svoje dnevne rutine.

Šta je slobodni softver, kratka istorija, fast forward

A priča počinje još u sedamdesetim godinama XX veka, oko MIT laboratorije za veštačku inteligenciju u koju dolazi Ričard Stalman i u kojoj je mnoštvo hakera, zaljubljenika u računare i kreativno rešavanje problema. Programi koje tada pišu, dele između sebe slobodno, kako bi ih unapređivali i menjali. Ovde Stalman nalazi nešto najpribližnije porodici i zajednici što je imao u dotadašnjem životu. Kako vreme ide, tako se i kapitalistička logika uvlači u zajedicu prvih hakera, korporacije zapošljavaju ljude iz laboratorije i traže da programi koje pišu postanu zaštićeni i zaključani autorskim pravima, uz zabranu deljenja i menjanja njihovog koda. Za većinu ljudi iz laboratorije ovo je bilo nužno zlo, koje su prihvatali kako bi bili uspešni ljudi u postojećem sistemu, unutar koga počinju da rade za različite, međusobno suprotstavljene kompanije. Za Stalmana ovo je bio krah zajednice i izdaja njenih nepisanih principa. Nije mogao da prihvati da ljudi jedni drugima sada brane korištenje, proučavanje i deljenje koda, što je ranije bilo nezamislivo. Nakon krize i razmišljanja, odlučuje da pokrene GNU projekat, rad na slobodnom operativnom sistemu, čiji kod će biti svima dostupan, svako će moći da ga menja kako bude želeo i svako će moći dalje slobodno da ga kopira i deli sa drugima. Stalman tako kreće u partizane, u hajduke, u gerilski rat protiv zatvorenog korporativnog softvera (proprietary software). Piše prve programe neophodne za ovakav sistem, piše i GNU Emacs, tekst editor kojim finansira sopstveni rad, tj. rat. Stvara i prve dozvole, GPL, kao pionirsku copyleft dozvolu, a potom i mnoštvo drugih, s ciljem da spreči druge ljude da učine programski kod zatvorenim (što mu dođe kao svojevrsno hakovanje copyright logike), kao i Fondaciju za slobodni softver (Free software foundation), s ciljem promovisanja slobodnog softvera. Naravno, pronalazi saradnike i istomišljenike i do početka devedesetih imaju sve komponente potrebne za prvi slobodni računarski operativni sistem, osim kernela, na kome isto rade (GNU Hurd). Na drugoj strani, početkom devedesetih mladi Finac Linus Torvalds stvara kernel koji objavljuje prvo kao vlasnički, zatvoreni softver, a zatim ga oslobađa pod Stalmanovom GPL2 licencom i to postaje poslednja komponenta potrebna za slobodni operativni sistem. Tako kulminira priča o GNU operativnom sistemu, koji se danas najčešće skraćeno naziva Linux i tako nastaje softverska osnova za postojanje računara koji će u potpunosti pripadati ljudima koji ih koriste, koji ih neće špijunirati i koji će moći slobodno da dele bitne programe između sebe. Narodna tehnologija.

Zašto je to sve uopšte bitno i kuda dalje rođače?

Naravno, točak istorije nije stao početkom devedesetih. Od tada se svet ubrzano i dramatično menjao, kako tehnološki, tako i politički. Gnu/Linux operativni sistemi su nicali kao pečurke posle kiše, što je u skladu sa filozofijom na kojoj su sagrađani - svako može da menja, prilagođava i unapređuje osnovu koju Gnu/Linux sistem nudi, bez bilo kakvih ograničenja. Tako u nastajale distribucije namenjene širokoj populaciji korisnika/ca, poput Ubuntu-a, koje su se vremenom udaljavale od principa o važnosti slobodnog softvera, zatim su nastajale distribucije namenjene čuvanju privatnosti i anonimnosti na netu (Tails, Qubes, itd), hakerisanju (Kali, Parrot OS…), serverima (Debian npr), i tako dalje. U nekom trenutku od pokreta za slobodni softver se izdvojio pokret za otvoreni kod (open source), koji je svoj naglasak stavljao više na način na koji se piše kod, nego na političke i idejne poglede koje je Stalman pokušavao da izdvoji kao najvažnije. Neke kompanije su počele da zatvaraju svoj hardver i ubacuju dodatne hardverske komponente u računare, namenjene kontroli i nadgledanju korisnika, koje su obesmišljavale postojanje slobodnog operativnog sistema. Zatim sam internet se sve više vremenom transformisao u korporativnu mrežu pod kontrolom tehno giganata poput Gugla i Fejsbuka, koji koristeći moderne tehnologije (od Javaskripta do veštačkih inteligencija) sve više pretvaraju internet u sredstvo za isisavanje vrednosti iz slobodnog ljudskog vremena, pojačano nadgledanje i kontrolu ljudske rase, sve više ga udaljavajući od nekadašnjeg decentralizovanog idealizma posvećenog deljenju znanja i informacija. Ne bih rekao da Fondacija za slobodni softver uspeva da se nosi sa svim ovim izazovima, jer često mi deluje kao da je ostala negde u devedesetima, i po estetici i po načinu razmišljanja i po rešenjima koje nudi.

Sa druge strane, sam Ričard Stalman, koji često u javnim nastupima deluje kao naporna i teška osoba, kao miks kompjuterskog frika i socijalno autistične osobe, sa snažnim moralnim imperativom, možda je tvrdoglavošću nadomeštao manjak harizmatičnosti i socijalnih veština, ali generalno stvari na koje je upozoravao decenijama unazad, tek su u novije vreme zaista postajale uočljive i vidljive. U tom smislu je bio vizionar i ne bih ni jedno njegovo upozorenje o štetnosti zatvorenog softvera odbacivao. Možda Fondacija za slobodni softver danas nema uticaj koji bi trebala ili mogla da ima, ali njen dosadašnji najveći uspeh bilo je, ne iniciranje stvaranje slobodnog operativnog sistema (iako je i to ogroman uspeh), već stvaranje diskursa, stvaranje osnovnih pojmova za razmišljanje o softveru, slobodi u tehno društvima, o pravcima u kojima se tehnologija štetno razvija. Ovakav pravac razmišljanja dovodio je i dovodi do mnoštva eksperimenata i programa koji su bili inspirisani slobodom i zajedništvom. Na primer, nekada dok smo koristili Windows kao operativni sistem, mogli smo da mislimo da je to to, da je to jedini mogući način da koristimo kompjuter, da će on uvek da ima programe koji se plaćaju i koje nećemo smeti da delimo, niti proučavamo i koji će uvek moći da nas nadgledaju. Danas, postojanjem GNU/Linux sistema ovakva realnost je promenjena, u stanju smo da iskoračimo iz zadatog okvira i krećemo se u drugom smeru, ka humanijoj i pravednijoj tehnologiji.

Slobodni softver, sa ovakvim istorijskim razvojem i potencijalom, stoji rame uz rame sa ostalim pokretima inspirisanim zahtevima za postojanjem zajedničkih dobara, koja moraju da budu dostupna svim ljudima, iako nisam uvek siguran da su hakeri iz sveta slobodnog softvera i aktivisti iz slobodarskih i progresivnih organizacija uvek svesni ove bliskosti. Svakako im je zajednička potreba za međuljudskim udruživanjem, mimo sveta profita i autoriteta, kao i razumevanje važnosti deljenja i rada za zajednicu, na dobrobit svih. Pogotovo u vremenu kada tehnološki razvoj postaje glavni medijator društvene kontrole i nadgledanja, a bogati tehno japiji maštaju o svetu u kome će ljudi da budu suvišni, jer, u njihovim očima, previše su nesavršeni i previše organski, eskalirajući kapitalističko otuđenje od prirodnog sveta na ideološku transhumanističku razinu, pripremajući se za budućnost u kojoj će posledice ekološkog uništenja da bude deo svakodnevice.

Last modified on 2021-05-30