Baka

Originalno objavljeno na starom blogu - Doći će…

Ona se gasi… Nečujno kao jesenji vetar u ogoljenim krošnjama, nežno kao zagasiti sjaj zalazećeg sunca.

Ona se gasi, dok joj oči kriju strahove, dok se strahovi utapaju u nemo proklinjanje sudbine.

Njen glas šapuće, (a ko je to na kapiji?), sve tiše šapuće, (nikog nema kraj kapije…) i pomalo je ljut, i pomalo uplašen, zbog smeha Našeg što se probija van granica prostorije, van četiri zida sveta koji je postao mrsko joj utočište.

Ona se gasi, dok nade njene gledaju napred i dok ispred sebe mnogo toga ne vide.