Talasi

Originalno objavljeno na starom blogu - Doći će…

Ružan period. Započeo je snom, veče pred ispit.

Nosim u sebi nešto demonsko. Tu je još nekolicina poznatih lica. Izdvaja se Goga, isto u sebi nosi nešto demonsko. Sedi cigan uzima harmoniku i počinje da peva, prati ga na gitari masni roker. Zbog nečega mislim da su reči pesme Geteove, glas mu je snažan i peva o krvi… Jedna varnica mu pada na sedu kosu, kosa počinje da gori… Ljudi okolo postaju uzbuđeni, on nastavlja da peva istom snagom. Pesma je o krvi. Vatra se širi, počinje da grize kožu, celog ga obuhvata, on nastavlja da peva ne obazirući se. Na kraju ne ostaje ništa od njega. Kasno dotrčavam da pomognem. Ništa nije ostalo.

(. . .) Zbog loše međuljudske situacije, imao sam više vremena za čitanje, nisam morao prevoditi po čitav dan. Iskoristio sam to. Pročitao sam ‘Talasi’ Virdžinije Vulf. Dok sam čitao knjigu bila mi je zanimljiva, ali nije me skroz zanela. Nakon zadnjih pročitanih redova obuzela me tuga. Tužna je to knjiga. Virdžinija izgleda nije imala nadu, knjiga govori o Vremenu u kome se ništa ne menja, karte su podeljene, presude su još pre rođenja donesene. Tužno. Druga knjiga koju sam pročitao su ‘Izabrane pesme’ T. S. Eliota. Eliot je pored poezije pisao i eseje, izmedju ostalog o književnosti, te poeziji samoj. Prevodilac u uvodu knjige spominje njegov termin ‘auditivna imaginacija’, kojim je Eliot objašnjavao duboki, prastari osećaj ritma koji leži u rečima, videći u njemu jedan od osnova poezije. To je odlična teza za kritiku prevoda njegove poezije – gubi se ritam i to otežava praćenje. Ipak ima dobrih delova, pesnik je sklon metafizičkim ispadima, pa mi je samim tim tematika bliska. Učio je sanskrt. Nobelovu nagradu za književnost dobija 1948. Treću knjigu još nisam pročitao – ‘Jedna Svanova ljubav’ Marsela Prusta. Ljubić. Dobro piše, daje dobra zapažanja, ali malo mi je to sve dosadno. Videću, ima još oko 70 stranica do kraja, možda bude dramatičnih promena… Mada kada malo presaberem do sada pročitano, problem je u tome, što Prust opisujući ljubav nudi nesto što je meni, tjah, bezvezno. On se zaljubljuje u nju, a u stvari u sliku iz sopstvene glave oblikovanu uzorima iz umetnosti, ona se zaljubljuje u njega iz navike, treba joj neko da je izdržava. Sinoć sam uhvatio na Pinku - Večiti sjaj besprekornog uma, isto ljubavna tematika, ali dopao mi se, iako sam pogledao samo drugi deo filma. Održao mi je paznju sat i kusur vremena, što se vec dugo nije desilo, obično ne mogu da izdržim više od pola sata gledanja u televizor. Moraću opet da ga pogledam, ovaj put celog.

T.S. Elliot – Četiri kvarteta (Bernt Norton)

I

Vreme sadašnje i vreme prošlo

Oba su možda prisutna u vremenu budućem,

A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.

Ako je čitavo vreme večno prisutno

Čitavom vremenu nema iskupljenja.

Šta je moglo biti jeste asptrakcija

I ostaje trajna mogućnost

Samo u jednom svetu razmišljanja.

Šta je moglo biti i šta bilo je

Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

Koraci odjekuju sećanjem

Niz hodnik kojim nismo krenuli

Ka vratima što ih nikad ne otvorismo

U vrt ruža. Moje reči odjekuju

Tako, u tvom duhu.

No u kom cilju

Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,

Ja to ne znam.

Drugi odjeci

Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?

Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,

Iza ugla. Kroz prvu kapiju,

U naš prvi svet, da li da sledimo

Varku drozda? U naš prvi svet.

Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,

U kretanju bez žurbe, po mrtvom liscu,

U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,

A ptica se glasila, kao odgovor

Nečujnoj muzici skrivenoj u grmlju.

I neviđen pogled pređe, jer su ruže

Naličile cveću što ga neko gleda.

Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.

Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu

Duž praznog drvoreda, do kruga živice

Da pogledamo dole u isušeni bazen.

Bazen suv, beton suv, smeđ na ivicama,

A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,

I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,

I površina je blistala iz srca svetlosti,

A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.

Pa pređe oblak, bazen beše prazan.

Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece

Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.

Idi, idi, idi reče ptica: ljudski rod

Ne može podneti previše stvarnosti.

Vreme prošlo i vreme buduće

Šta je moglo biti i šta bilo je

Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

(T.S.Eliot, Izabrane pesme, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1978, Beograd)