Izolacija

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Danas sam otišao na razgovor za posao… Nisam znao o kom se konkretno poslu radi, to mi nije bilo najjasnije ni nakon telefonskog razgovora vođenog na engleskom, u kome jedinu informaciju koju sam uspeo izvući bilo je pitanje: “Da li bi ti bio problem da nazoveš nekoga u Austriju i ponudiš mu učešće na određenoj manifestaciji?”. A zašto bi mi to bio problem, pomislio sam?

Kancelarije kompanije su na Banovom brdu, u prizemlju kuće – okej su sređene, stolovi, stolice, kompjuter, neke lične fotografije i prigodni propagandni materijal što mi je ponuđen da bih bolje upoznao posao kompanije, dok čekam na red za razgovor. Čim sam uzeo prospekte, u meni se javila nelagoda, na sve strane bile su popularne biznis reči “logistic”, “eastern europe”, “financial”, “multinational corporation”, itd. … U trenutku sam pomislio, podstaknut snažnim pankerskim super-egom, “Šta ja uopšte radim ovde, tražim posao u hajtek kapitalističkoj kompaniji koja pokušava da iskoristi tržište našeg regiona, ili? A da, tražim platu, možda uspem da se proguram, jer nije mi problem da zovem nekoga u Austriju i ponudim mu učešće u određenom dešavanju…“

U kancelariju je usao mlađi čovek, zaposleni, i pitao me šta mislim o prospektima… “Pa, zanimljivi su”, slagao sam, navlačeći krinku pragmatizma, istu onu zbog koje ovaj svet i jeste takvo sranje – svi se pretvaramo da je sve što radimo u stvari normalno i dobro, i uklapamo se u sistem odnosa za koji želimo da verujemo da je jedini moguć, pošto nam se to uporno ponavlja… Ali, i dalje nisam bio siguran o čemu se uopšte radi, pa rekoh sebi ‘ajde da otvorim oči i posmatram.

Malo kasnije došao je i drugi zaposleni, verovato nadređeni, da malo porazgovaramo… Pita, kako mi deluju prospekti, ali nevezano za posao, “Zamisli da smo u kafani i pričamo”… Opet navlačim krinku, ne želim da mu kažem da u suštini mi se gade i ti prospekti i sav taj veliki biznis i cela atmosfera kojom zrači ponuđeni mi propagandni materijal. Dajem uopšten odgovor, i pitam ga da li se njegova kompanija bavi davanjem logističke podrške multinacionalama, pošto ne razumem poentu cele priče… On neodređeno klima glavom i potom sav ponosan, blistajući, postavlja meni pitanje – “Da li bi mi verovao kada bih ti rekao da je čitava konferencija, čiji ti prospekt sada držiš u ruci, sve sa sponzorima, učesnicima i govornicima, organizovana baš iz ovih prostorija? “ (Jebe mi se.) Klimam sada ja neodređeno glavom… “Po tvom odgovoru vidim da ne bi verovao, a baš to radimo”… I dalje mi nije jasno. Gubim volju da igram ulogu zainteresovanog za platu i tražim priliku da napustim prostoriju. On mi još obašnjava moj potencijalni položaj zaposlenog, kaže da bih morao da zovem različite kompanije i trazim odgovorne ljude, te da im nudim učešće u konferenciji, koje bi oni nama platili, a mi bi obezbezdili smeštaj, govornike, i sav popratni materijal… Govori mi o nekim velikim ciframa, desetinama hiljada evra, pravi stanke očekujući od mene strahopoštovanje… Moj prethodni posao prevodioca, iako me oguglao na kurčenje biznismena, ipak nije uspeo da izbriše neizbežnu nelagodu koju osetim kada se neko neukusno razmeće glupostima. (Meni ionako treba “samo” 200 evra za stan, plus jos nešto malo za troškove i hranu, a sve te hiljade evra može da zadrži, i ako hoće da si zabije u…) Ipak do kraja mu nisam rekao šta mislim o svemu, odigrao sam svoju ulogu - izolacija između nas dvojice, kao dva ljudska bića što jure svoj interes, nije ni na trenutak popustila. Meni ostaje da žalim sto sam opet ćutke prešao preko snažnog osećanja besmislenosti situacije. Posao mi ne bi ionako odgovarao, previše traži vremena, nikad ne bih dao preostala tri ispita i najzad završio faks. Previše se traži - nekada je kapitalistička privreda kupovala samo tela radnika, danas, uz svesrdnu pomoć mojih kolega psihologa, kupuje i traži dušu. Traži veru u njegov smisao, radi potpunog posvećenja poslu i konkurentskoj borbi. Traži da se bude deo tima i da se unutar njega sklapaju prijateljstva, pošto se tada ljudi vatrenije bore da naprave gazdama profit, a sebi bonus. Na stranu što ovaj ponuđeni posao, nije čak ni deo proizvodnog kapitalizma, vec virtuelnog, koji se hrani otpatcima sa stolova onih što imaju previše – prošenje na ulici je hiljadu puta manje licemerno…

U zgradi u kojoj živim manje od mesec dana, u sandučetu, sačekala me koverta na kojoj je pisalo da je umrli vlasnik stana koji iznajmljujem, dobitnik velike nagrade, a krupnim slovima je ištampano da je poštarina plaćena i da je u pitanju velika nagrada. Bacio sam kovertu u smece, zbog čega me je stari deka, što je usporenim i drhtavim pokretima pokušavao da zatvori svoje sanduče, upitno pogledao, a zatim, gledajući svoju kovertu istog sadrzaja, upitao šta to sve znači… “Ma ništa, barabe hoće da nas nagovore da kupimo njihove proizvode, a ovamo nam izmišljaju priču o nagradnoj igri”… “Barabe!” nasmejao sam se i krenuo dalje. Njemu su ispale tri bele koverte, koje sam se brzo sagnuo da uzmem. Tiho je rekao, bojeći se valjda da ću mu oteti koverte - “To je moje…”. Dao sam mu ih i osmehnuo se opet. I on se osmehnuo, starački izgubljeno, bez snage i bez mnogo nade. Na trenutak, ne znam zbog čega, zid izolacije kao da je oslabio.

Beograd, 7.3.2006