Koncerti septembar 2006

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Autopark, Repetitor, ??? 29.9.06 Akademija, Beograd

Pred koncert sam slušao ljude kako uzbuđeno prepričavaju novosti iz Velikog Brata, te kako je Miki odlučio da napusti kuću, te kako je on najnormalniji među njima, i tako dalje… Ehhh, zanimalo me kako će Srbi odreagovati na tu bizarnu emisiju, i moram da primetim da je nebeski narod brzo pokleknuo pred dekadencijom zapadnog sveta, što i ne čudi – čak se i Marko Kraljević kurva po reklamama za Meridijan banku, a ni SPC ni OBRAZ nisu odreagovali, te zaštitili kulturnu baštinu Srba, naroda najstarijeg… Kako god, prvi bend koji sam ja odgledao te večeri nije bio i prvi bend koji je svirao. Reč je o trojcu, dve devojke i jedan dečko, poprilično mladi, ponudili su svoju verziju rokenrola, miks Pixiesa i Ramonesa recimo, sa tekstovima kojima se izražavaju adolescentske frustracije (koliko sam uspeo da razaznam). Bogme su se nakrali rifova. Najbolji deo bio je kada su svirali I wanna be your dog od Stoogeesa. Meni u suštini ništa posebno, plus im je što su tekstovi na srpskom, da su pevali na engleskom besmisao njihovog nastupa bio bi potpun. Posle njih izlazi Autopark i ja sada nisam siguran šta da napišem o njihovom koncertu. Da Dule ne svira u njemu, verovatno ne bih ni znao da taj bend postoji, ovako sam preslušao dosta njihovih pesama, neke su mi se dopale, povremeno ih pevušim i tako to… Koncert nije imao savršen zvuk, oni su uvežbani, znam da su svi maksimalno posvećeni sviranju, ali meni lično nije bilo magije. Ako se rokenrol čarolija bazira se na snazi stvaranja iluzije (pomoću medija, sredstava informisanja, preuzimanja određenog imidža) da je bend ispred nas nesto posebno, drugačije, bolje od stvari iz «normalnog» života, tada je Autopark pao na ispitu čaranja, što i nije toliko loše (pošto su rokenrol maštarije obična glupost). Ono što je Autopark ponudio te večeri bio je indie pop, na momente bučan, na momente tih. Okej bend koji balansira između pop melodičnosti i objektivnih sputavajućih faktora (ograničene vokalne sposobnosti, nedostatak kontinuiteta u pravljenju dobrih refrena…). Ostaje da se vidi, hoće li nakon izlaska albuma, izdavač uspeti da proda njihovu muziku širim masama. Heroji večeri su: 1) devojčica koja je svirala bubnjeve Repetitoru, mala je gruvala i kidala, rušila činele i razbijala sve ispred sebe, 2) klavijaturista Autoparka koji je raspomamljeno plesao, u pauzama dok nije svirao, masuci rukama oko glave, nemilosrdno sekući vazduh.

Home Sick Home, Sick Terror, Dažd 1.10.2006 Gavez, Beograd

Eh, taj zanosni miris andergraunda… Prvi su svirali HomeSickHome, bilo je ok, brzi hardkor pank, kratke pesme i ne baš najbolji zvuk… Ovakvi bendovi više mu dođu kao neko održavanje kontinuiteta, nego kreativno stvaranje, ali nije loše… Hardkoraši u publici su dostojno ispratili koncert svojih drugara, trčeći u krug i skačući jedni drugima na glave. Posle njih Brazilci - bubnjar i gitarista se zagrejavaju pred nastup, to već dugo nisam video, bubnjar se čak isteže… Tehnički dobro odrađen koncert, s tim što zbog lošeg zvuka nisam razaznavao šta gitarista svira, a dečko jeste drljao svašta-nešto… Bubnjar je polivao i zakucavao, pravi tehničar, biće da je metalac, iako se pokušao zamaskirati sa kratkom kosom… Prokleti metalci, svuda ih ima. Sve u svemu nisu mi zvučali baš mnogo dobro, sada kada se setim koncerta totalno sam ravnodušan. E, posle njih dolaze «zvezde» večeri – Dažd. Ono što je tada nastupilo, što se mene tiče, jeste slika i prilika dobrog koncerta. Publika se proredila, manje-više svi su se znali, intimna atmosfera. Sviranje bez poziranja, bez furanja ne neke klasične pank priče, a opet iskreno i pošteno. Agresivno, ali ne mačo. Spore pesme Dažda mi se dopadaju više od brzih (kojih i nema mnogo, a i one su dobre), čini mi se da i samom bendu više leže spore pesme. Kombinacija panka i metala, koju bi neko okarakterisao kao krast, sama definicija, naravno, nije tako važna… Svirka im je potrajala, neke pesme su odsvirane dva puta, krajnje simpatična priča između pesama (hajlajtsi: «Ko ne vidi mrak, neće videti ni svetlost kada dođe», «Nije dobro klati životinje», «Bolje je pevati na kineskom nego na engleskom… Slave su super paganski običaj» itd.)… Gitarista i pevač, Romac, se na momente bas raspričavao, što je doprinosilo već pomenutoj intimnoj atmosferi… Super svirka. Nedostajali su samo vatra i ritualni ples, da upotpune atmosferu koju je Dažd napravio… Jedini njihov mali nedostatak jeste vokalni deo koji se svodi samo na deranje, što nije loše, ali je predvidljivo… Povuci-potegni, gore-dole, meni je Dažd trenutno najzanimljiviji bend u Beogradu.