Kosovo

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Juče smo prošetali beogradskim ulicama, pred veliki protestni miting posvećen najnovijim kosovskim dešavanjima. Ljudi sa srpskim i četničkim zastavama su navirali sa svih strana, kao bubašvabe. Golobradi “četnici” sa šajkačama na glavama su iz sveg glasa pevali prigodne pesme nabijene jeftinom romanitkom i vojničkim masturbacijama. Gde god bih pogledao, video bih veće ili manje grupe ljudi kako ponosno (o, jebo vas taj ponos) koračaju pod simbolom dvoglave nakaze. Sa Platoa je derao hor: “Bože pravde” i himna Svetog Save. U izlozima su bile okačene srpske zastave i natpisi “Kosovo je Srbija”, zbog, verujem, straha od razbijanja. Dok sam sa Novog Beograda išao prema Zelenjaku, u autobus je ušlo par zaista retardiranih likova, koji su nerazumljivo nešto mrmljali o Kosovu. Iz suprotnog smera je jurila grupa na sportskim motorima, sa zastavama i prigodnim amblemima.

Već sam nekoliko puta na blogu vrlo eksplicitno iznosio svoj stav prema nacionalizmu. Ponoviću ga opet: nema dobrog nacionalizma. Nacije su društveno/politički konstrukti nastali ne tako davno, u specifičnim istorijskim okolnostima, koje pored političkog, imaju jasno psihološko dejstvo: između ostalog stvaraju osećanje grupne pripadnosti (iracionalno) i daju pojedincu osećanje sopstvene vrednosti (iracionalno).

Veče pred ovo ludilošto je zadesilo Beograd i Srbiju, prisustvovao sam tribini posvećenoj Z-magazinu, na kojoj je jedan čovek (30-40 godina) pokušao da da opravdanje svom samodoživljenom srpskom identitetu, time što je ponavljao da oseća nešto u grudima, sada kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Odlična definicija. “Osećam nešto unutra!”. I ja sam osećao da sam Jugosloven, “unutra”, igralo mi je srce dok sam u školi čitao i slušao o uspesima jugoslovenskog naroda kroz istoriju, samo tada sam imao 8 godina. U međuvremenu sam naučio da prepoznajem kada je to “osećanje unutra” posledica sopstvene infantilnosti, ili stvar vaspitanja/indoktrinacije. Nacionalizam je jedno od takvih “unutra” osećanja. Kao i strah od smrti, sakriven u dogmatici Crkve.

I šta bi radili sa Kosovom? Ko smo uopšte ti “mi”? Da li sam “ja”, zato što sam rođen od roditelja Srba, isto “mi” kao i ova gomila što se gegala beogradskim ulicama vodjena iluzijom istorijskog nasleđa, oblikovanog od strane predvodnika i teoretičara plemenskog nacionalizma, spremna da ubije radi odbrane “nacionalnih interesa”? A kada ostavimo po strani ovo “mi”, šta bi konkretno “ti” radio/la sa Kosovom na koje ionako verovatno nikada nećeš otići? Od koga bi ga branio/la? Od ljudi koji žive na njemu?

Stalno se vrti priča o međunarodnom pravu, kao da ne znamo kako nastaje međunarodno pravo i gde je mesto malih državica u njemu. Koštunica možda misli da može kombinacijom Amfilohija i Putina, srediti nešto i na nebu i na zemlji, pa da Kosovo ostane Srbija. Da li je prekršeno to famozno međunarodno pravo u slučaju nezavisnosti Kosova? Pretpostavljam da jeste. Da li narod koji živi na jednom području treba da ima pravo na samoopredeljenje i osnivanje svoje države? Valjda treba. Ali ovo su pogrešni pravci razmišljanja, prihvatanje konceptualnog aparata formiranog kroz postojanje Države i njene elite. Jedanput uhvaćeni u ovu mrežu zaključivanja i “visoke politike”, sve nekako postane logično – npr. rat za nacionalne interese (iako su nacije u suštini izmišljene), odbrana svete zemlje (iako kada se “svetost” veže za jedno geografsko područje to je obicno uvod u krvoproliće), titranje u grudima dok se čita o Karađorđu, Tomislavu, ili nekom trećem idealizovanom liku iz prošlosti..A zaboravlja se pravljenje proste računice i povlačenje crte – kome zaista koristi ta nacionalistička ideološka papazjanija, i ko su pravi pobednici ratova vođenih u ime nacionalnih interesa? Stanovništvo jedne zemlje? Teško, oni su tu da budu žrtveno meso. Pogledajte oko sebe, pa ćete sami videti ko profitira na našoj gluposti zadnjih 20 godina na ex-yu prostoru.

Šta se tačno promenilo u našim životima u odnosu na pre nedelju dana? Ništa, i dalje živimo u tranzicionoj Srbiji, sa velikim brojem nezaposlenih i nekolicinom prebogatih tajkuna. I dalje muškarci mogu da tuku “svoje” žene i da to bude dobra šala među prijateljima. Elite pričaju o pomaganju narodu Kosova. Ovi što im veruju, na sav glas viču da se ne može narod ostaviti tamo na cedilu. Ali pobogu, zašto se ne zapitaju svi, koliko ljudi treba pomoc u zgradi u kojoj živimo, u našoj ulici, gradu? Kako Srbija, tj. njena politička/ekonomska elita može da pomogne tim ljudima dole, a ne može nama ovde? Koga oni lažu?

Na drugoj strani, stvorila se atmosfera vanrednog stanja i to, čini mi se, proračunato. Koštunica se sada još više utripovao da je ličnost istorijskog ranga. Ne želim da vršim predviđanja onoga šta bi se moglo desiti, pošto u ovom trenutku mi nedostaje optimizam. Ali bar znam na kojoj sam strani barikade. Ovi govnari na vlasti i u opoziciji me makar ne mogu više lagati.