Ljubav

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Večernji autobus i uobičajeno švercanje… Stojim napred, kod vozača, da mogu bolje da osmotrim ljude što ulaze – u već neizbežnom žaru omnipotencije verujem da mogu prepoznati kontrolore. Pažnju mi privlači glasan, ali neartikulisan ženski glas. Iza meni sedi par, skoro prosečan, jedino što ih izdvaja jeste pečat retardacije utisnut preko njihovih lica – njeno lice je bebasto, a njegove oči su zrikave – crte lica, uzete u celini, ukazuju na nedovoljnu intelektualnu adaptivnost, da bi bili deo prosečne i bezlične GSP gomile. Ona ga grli, veša mu se o vrat, on joj, usporeno, govori da je luda… Ona mu, takođe usporeno i nepravilno, odgovora… Odgovara mu rečima što dobijaju smisao ne u značenju, već u zvučnosti. Oboje zrače radošću. Potom se ona pretvara da spava, na njegovom ramenu, ali ne moze da izdrži, i nestašan, detinjasti osmeh joj se pojavljuje na licu, sekundu pre nego što će ga uhvatiti za nos. Smeju se. Okolna lica su namrštena, obuzeta svojim brigama, prave se da ih ne čuju, i kao i uvek gledaju u stranu, sakrivajući se od tuđih pogleda. Navikli da istrpe tuđa ljudska tela u (koliko li su puta to sebi sa gorčinom izgovorili?) neizbežnim putovanjima na posao i nazad. Kao da su ljuti na ovo dvoje, što iako u nedovoljnoj meri sposobni za život, ipak se raduju, na samo korak od njih, razbijajući osećaj sigurnosti uobličen predvidljivošću sumorne dnevne rutine.

Možda nisu potpuno spremni, niti sposobni za život, ali za ljubav svakako jesu, u to ni na trenutak ne mogu da posumnjam.Svaki pokret, svaki zvuk koji stvaraju, jeste autentičan. Želja za ljubavlju, za njenim davanjem i primanjem, snažnija je od loše genetike koja moze izobličiti udove, snažnija i od društvene organizacije koja možda može upropastiti duše, ali ne i potpuno iskoreniti sposobnost davanja i primanja nežnosti između dva ljudska bića… U tom smislu mogu da se složim, ljubav jeste revolucionarna sila, ona može da raskine okove svakodnevice, može da pruži nadu za nešto drugačije, bolje i pravednije. Ali ne samo to… Ona je prirodna sila, utkana u nas, neizbrisivi naš deo… Ona nam je imanetna, u korenima svih naših žudnji i želja, nije transcendenta, ne treba se osvajati u budućnosti,niti iščekivati u nagoveštajima drugih vremena. Ona je tu, u pružanju ruku tek rođenog deteta, skoro potpuno gluvog, slepog, telesni nedovršenog, ka majci, ka drugom ljudskom biću… U pružanju ruku ka životu, praćenom osmehom poverenja u Drugog/u…

Političke prakse mogu da imaju različite namere i različite ciljeve. Anarhistička, ili neka druga revolucionarna politička aktivnost, usmerena ka idealima ljubavi i slobode, potpuno je besmislena, ukoliko ne deluje autentično, iz najličnije, a samim tim i najobuhvatnije ljudske želje - da se usreći drugo ljudsko biće, kao i da se u odnosu sa Drugim/om pronađe sreća za sebe. Sve ostalo je demagogija i uplašena žudnja za nezrelom i izolovanom samoafirmacijom koja od početka pa do danas, svetu samo donosi rane i bol.