Pank je mrtav... rezime

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Zadnjih meseci mi se dešavalo da svratim na ovu adresu i da bacim pogled na objavljene tekstove i uopšte, na izgled cele strane. U tim kratkim web prolascima, uvek bih imao pozitivan osećaj vezan za PJM blog, dopadala bi mi se ova roza boja, font slova, teme koje su dodirnute (pošto bih, zbog kratkoročnosti sopstvene memorije zaboravljao o čemu sam sve pisao), kao i lični (neki bi to nazvali – fanzinaški) pristup kojim bi čitav blog zračio. Već je prošlo dosta vremena kako nisam ništa novo zakačio, nije bilo ni recenzija, ni osvrta na pank nebuloze, niti na mejnstrim politička dešavanja, niti na marginalna anarhistička sanjarenja. Čini mi se da sam, od decembra prošle godine, upao u vrlo neplodnu fazu za koju u psihologiji postoji termin ‘‘sagorevanje’’. Kao, stvari koje te obično raduju i u koje ulažeš energiju, izgube svoju privlačnosti i smisao, a javi se osećaj uzaludnosti, bezvoljnosti, nekada i cinizma. (Na sreću, cinizam me nije obuhvatio, to je valjda dno egzistencije koje nadam se neću dosegnuti.) Tu se poklopilo nekoliko stvari, nažalost i slobodnog vremena mi je ponestajalo (seća li se neko knjige “Momo” od Michael Ende-a?), a na svako pomišljanje “trebao bih nešto napisati/uraditi”(bilo za blog, bilo za neku drugu oblast koja se oslanja na entuzijazam ili Politiku/Igru) u meni bi se javljali otpori koji bi me uglavnom uspešno blokirali. Imam potrebu da si napravim rezime dosadašnjeg “rada”. Što se tiče samog početka, kada se setim atmosfere u kojoj sam odlučio da krenem sa blogovanjem, okrene mi se stomak. Čini mi se da je od tada prošlo bar dve godine. Radeći posao/stvari koje sam mrzeo, provodeći dobar deo dana sa ljudima koje bih najradije slao na revolucionarnu giljotinu, a ostatak u polurazvaljenom stančiću, u bizarnoj atmosferi poraza, laganja i očaja, želeo sam da napravim bar jedan mali iskorak ka nečemu što bi mi imalo više smisla, bez razmišljanja u kategorijama isplativosti, ili “normalnosti”, ili “zdravog razuma”, ili bilo čega drugog što ljudi već koriste da bi opravdali sjebanu situaciju u kojoj su se našli. Razlozi za blog? Možda inat, a možda želja za zdravljem i očuvanjem sopstvenog identiteta.

Kakogod, po samom nazivu “Pank je mrtav…” i na samom početku, blogovsko pisanje se oslanjalo na teme bliske pank priči (u ovom trenutku nevažno da li se radi o sub- ili kontra- kulturi) - recenzije nekih izdanja/snimaka koja bih nabavio, koncerata koje bih posećivao, neke uobičajene pank teme oko kojih se stalno lome koplja (DIY, vegetarijanstvo i slično, znate već i sami). Bilo mi je zanimljivo to pisati, iako sam često pisao u brzini, ne baš najbolje koncentrisan, sa još milion drugih stvari u glavi. Negde sam možda bio preoštar, negde prepovršan, negde sam možda iznosio stavove koje već danas bih preispitao, ali i to, uslovno rečeno “grešenje” bilo je svesno i namerno – nije dovoljno stajati sa strane i tumačiti “objektivno” stvari. Nekad se mora i zaleteti, izleteti, izlanuti, pogrešiti, da bi sam/a skontao/la gde grešiš i šta jeste, a šta nije dobar pravac razmišljanja/delovanja. Vremenom su tu upadali i različiti tekstovi, osvrti i pokušaji analize drugih stvari koje me interesuju, a koje su ispadale iz manje-više predvidljive scenske šeme, bilo da se radi o zapisima nekih, tada aktuelnih dešavanja (blokada fakulteta, ili uličnih studentskih protesta), slika iz svakodnevice grada, ili pak pomalo nekomunikativnih oblasti koje meni predstavljaju jako interesantna polja (npr. indijska filozofija). To je valjda bila tendencija koja se razvijala vremenom, i to je doprinelo da teme budu raznolike, a čini mi se ne i međusobno suprotstavljene.

No sada sam, generalno, izgubio žar da pratim ili analiziram pank scenu, ili bilo koju drugu “scenu”. Ponašanja ljudi u grupi generalno su vrlo slična, bez obzira o kojoj se subkulturi ili klasi radi, tu se uvek formiraju određena pravila ponašanja, odrežene vrednosti, linije sukoba “za” i “protiv” među kojima dolazi do izražaja kako prosečnost, tako i originalnost, kako ispraznost jednih, tako i humor drugih, što na kraju, pored toga što stvara nepotrebnu buku, ipak troši energiju i dar stvaranja na nepotrebne razmirice. Naravno, to ne znači da želim da odbacim celu priču za koju verujem da u panku mora da bude mesta – naslanjajući se na kontrakulturu 60-ih i tadašnja revolucionarna previranja, pank je prigrlio politicku priču, blisku anarhizmu i radikalnoj/Novoj levici koja mu je postala sama suština (ako pretpostavimo da suštine sa velikim “S” uopšte i postoje) i koja ga razlikuje od nekih drugih modernih igrarija. (Tu mi pada na pamet recimo metal. Sve one priče o muzičkoj čistoći panka i njegovom trovanju metalom su mi potpuno besmislene. Osnovna razlika između ove dve subkulture je upravo u tome što je pank uspeo da pokupi deo tog buntovnog duha šezdesetih, a metal nije. Tu je razlog i kritičnosti, i bavljenja socijalnom/društvenom tematikom, i preispitivanja rokenrol uloga (zvezde vs fanovi), čega je metal najčešće bio lišen (čast izuzecima). A muzika sama po sebi nije bitna. Mora da postoji stalan razvoj, stalno kretanje u onome čime se bavimo, tako da miks pank/metal uopšte nije nikakav problem. Niti miks pank roka ili bilo čega drugog, dok god se oseća atmosfera života i stvaranja, nasuprot predvidljivosti i utvrđenim pravilima. Uostalom muzika, kao i svaka druga umetnost ili aktivnost, kada se svede na dobro utvrđene i obavezne sheme, završava u prosečnosti, podražavanju i konformizmu.)

Elem, nemam pojma šta ću raditi sa blogom. Verujem, čim se još malo oporavim, da ću i dalje imati potrebu za ovim piskaranjima. Njihova prednost jeste, pored onoga što sam već naveo, i u sistematizovanju sopstvenih misli i otvaranju različitih polja komunikacije, koja će omogućavati maločas pomenuto kretanje, sa svim svojim bolnim i radosnim stranama. Kao što rekoh, stvarno nemam neku želju za identifikacijom sa određenom (bilo kojom) grupom gradim sebi prostor u kome ću se osećati “kao kod kuće” - sa jedne strane u tome, sasvim sigurno neću uspeti (kako zbog dosadšanjeg iskustva u životu, tako i zbog ljudskog funkcionisanja), a sa druge strane osećam da ću potpuno promašiti sve ono što bih eventualno želeo postići tim pregalačkim, “humanističkim” delovanjem i radom za “višu” stvar. Okej, radikalni individualizam nije nešto što mi je strano, u kontekstu koji je jedino moguć za takav individualizam – a to je kontekst “Drugih”, unutar koga mi rastemo, razvijamo se, formiramo se kao ličnosti i na kraju umiremo, i unutar koga možemo da napravimo izbor (bez ulaska u sve one filozofske rasprave koje se tiču slobode volje) – hoćemo li to naše Sopstvo razvijati kroz saradnju sa Drugima i pokušavanje razumevanja njihove ‘drugačijosti’, ili ćemo da iskopamo ratne sekire i jedni drugima krenemo da skidamo glave. Ukoliko nastavim na ovoj web adresi sa ovakvim i sličnim piskaranjima, to će, moguće je, skroz otići od prvobitne namene sa kojom sa počeo da pišem blog. Deluje mi u ovom trenutku logičnije da otvorim drugi blog, sa drugim naslovom, koji će možda imati manji komunikativni potencijal (bar u odnosu na pank interesovanja), ali koji će meni lično pružati mogućnost da iskristališem pitanja i nedoumice koje imam, te možda naslutim moguće odgovore. Ili koji će jednostavno biti tu da posvedoči o nečemu, o jednom danu, ili jednom susretu, iskustvu, ili o bilo čemu drugom što može da mi se učini vrednim čuvanja. Ipak, žao mi ove roze boje, heh. Hm, videću još…

To je bilo to. Koliko sam čekao da sastavim ovaj tekstić (ili da se stručno izrazim: “post”), i brzo sam ga dovršio.

‘Ajde ostajte mi veseli, pank je mrtav, živeo pank!