Tačke zastoja

Kriza se dešava kada nam sve stvari krenu po zlu. Ono što smo radili ranije, postaje nam nedovoljno i uzaludno. Navike koje su nam obezbeđivale osećanje sigurnosti i kontrole nad sopstvenim životom, postaju karikature svrishodnosti i još jedan dokaz koliko smo zaglibili. Okruženje, u kome ako se već nismo osećali prijatno, bar smo gurali dane, sada doživljavamo neprijateljskim, preterano bolnim, ili iscrpljujućim. Raste svest da nam je potrebno drugačije ponašanje, drugačije navike, rutine, drugačiji odgovori na svakodnevne probleme. Mi moramo da budemo drugačiji. Moramo da se promenimo. (A onda počinju da se množe strahovi, otpori, racionalizacije, sve sa ciljem bežanja od promene, koja se doživljava kao opasnost i moguća smrt.)

Ne volim ovako da pišem. Da izvodim apstraktne zaključke koji bi u sebe uključili što veći broj mogućih konkretnih primera, te time pretendovali da budu sigurni, čvrsti oslonci, ‘‘istine’’ koje ukoliko se slede garantovano obezbeđjuju uspeh i sigurnost. Da pišem ‘‘mi’’ kada mislim ‘‘ja’’, ili da pišem ‘‘mi’’ kada mislim ‘’ti’’. Takav stil mi uvek deluje zadojen kako moralizatorsko/religijskim, tako i depersonalizovano/sputavajućim duhom, što ograničava i definiše, umesto da ukazuje na mogućnosti razvoja i promene. Takođe, takav ‘‘mudri’’ stil, kao da smanjuje odgovornost koju svako od nas treba da nosi u sebi, nudeći dobro sažvakane i proverene reči i pouke, namesto sopstvenog istraživanja i autonomije. Ipak, pokušao sam na samom početku da uokvirim temu, (ili je bolje reći) osećanje, ‘‘okvir doživljavanja’’, koji često susrećem, manje ili više intenzivno.

Proveo sam dve nedelje na psihijatriji, kao stažer. Na psihijatriji se mogu sresti ekstremni slučajavi ljudi koji su ušli u krizu i više nikada nisu iz nje izašli. Sve greške koje su se naučile u komunikaciji sa ljudima, sve rane koje nisu zacelile, već su stalno i iznova otvarane, postale su način života, tumačenja i doživljavanja sebe i sopstvenog okruženja. Samodestrukcija koja je postala poslednji čin opravdavanja sopstvenog postojanja, nesigurnost kao posledica celoživotnog gaženja od strane Drugih, bol koji ostaje zatočen i ne uspeva da pronađe svoj put rasterećenja, jer se uvek iznova, podjednako snažan, vraća. Puno teških priča sakupljenih na jednom mestu, a što je možda i najtragičnije, puno teških priča koje, iz razno-raznih razloga, neće imati ko da sasluša. Nekoliko puta sam tu naleteo na osećanje o kome sam iznad pisao. To je kao neki zid, učaurenost, nesposobnost da se živi i razvija, nesposobnost da se izađe iz situacija koje su se nekada desile, a danas se stalno prepoznaju svuda oko sebe. Sveprisutna tačka zastoja.

Na psihijatriji ovakva osećanja bila su intenzivna. Ne mogu reći da i u ‘’normalnom’’ (šta god ovo ‘’normalno’’ značilo) životu nisam sretao slične zidove. Ljudi koji bi se grčevito držali ‘‘predmeta’’ što su im nekada pričinjavali zadovoljstvo, bilo da su to omiljeni bendovi i sa njima povezani “lajfstajlovi”, ili drugi dnevni rituali, a koji su danas tu više kao senke, opsene kojih se drže sa pritajenim izrazima krivice i prkosa na licu. Ljubavi, možda iz inata, a možda iz preterane vulnerabilnosti, nikada preželjane. Ili, gorčina, ne zbog ‘‘subjektivnih’’ muka, već iz stvarne materijalne ugroženosti i siromaštva. Džankiji, u širokom spektru, od onih benignih kojima dani prolaze u ispijanu piva, do onih propalih, što kradu da bi si nabavili novu dozu narkotika. Zidovi, što zaprečuju poglede onih što unutar njih žive, nisu retkost. I ja, koji ovo pišem, iz istog razloga ne vidim neke stvari najbolje.

Jin-jang je stari kineski znak koji simbolički predstavlja jedinstvo u suprotnosti. U svojoj jednostavnosti, on kao da dobro hvata paradoksalnost ovog sveta. Takođe, na intuitivnom nivou, on mi deluje kao dobra metafora duha kreativnosti i razvijanja, suprotnog tačkama zastoja. Voleo bih da imam bolje odgovore. Mogu da kažem da oni koji počinju sve snažnije da osećaju kako stagniraju, trule, kako počinju da gube bitke sa životom, ne treba da se predaju, vec da potraže pomoć kod svojih najbližih, da ne gube nadu, da udare po svom Gordijevom čvoru i urade ili nesto ludo, ili neočekivano, ali samo da se ne prepuste inerciji onoga čega se gade ii boje. Mogu to da kažem, svestan da neki/e neće imati uopšte priliku da razmisle o tome šta ih je snašlo i da adekvatno odgovore. Neće imati prijatelje/ce, neće imati materijalne/društvene preduslove, neće imati bilo kakvu pomoć. I izgubiće.

Sa druge strane, svaka kriza, svaka tačka zastoja jeste šansa za njeno prevazilaženje, pokazatelj da nešto u životu ne valja i da je vreme za promene. Mač sa dve oštrice, ulog koji daruje ili osuđuje.