U prolazu...

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Danas, u povratku iz Kliničkog centra, prošao sam kraj nekoliko radnika, što su fizikalisali na zgradi u izgradnji.Radnici ko radnici, standardna zajebancija, dobacivanja, ispucala i izborana koza, i sporo kretanje. Tu negde, prolazeći, prošlo mi je kroz glavu koliko je samo ona marksističko/levičarska priča o diktaturi male grupe ljudi nad većinom, zbog bolje i svetlije budućnosti, u suštini kvarna. Kako bi to izgledalo? Ja bih trebao da priđem toj grupici radnika, da im kažem da su oni ugnjetavani i u lošem položaju (što oni kao ‘’ne znaju’’) i da ako hoće da im bude bolje treba da prihvate sve što im ja govorim kao apsolutno tačno, da zatim daju svoje živote u Revoluciji, te da mi poveruju na reč da kada nakon Revolucije dođem na vlast, njima će procvati ruže, i da će moj pendrek manje boleti od pendreka prethodnika. Ako ponekad i nije kvarno, onda je skroz narcističko i bez razumevanja dejstva apsolutizujuće moći kako na ličnost, tako i na društvo. Iz ovog razloga, anarhistički principi samoorganizovanja, jesu realniji i pošteniji. Iz svog položaja, u svojoj zajednici, klasi, deluješ pokušavajući da popraviš probleme koji se javljaju, ili da se izboriš sa represijom koja se uspostavlja. Bez zanošenja i nasilnog uguravanja ljudi u ideološke torove, koje potom definišeš kao neprijateljske, izdajničke, liberalne, ili kako već su to “dobri” stari autoritarni levičari znali da rade. Bez popovanja drugima šta jeste, a šta nije prava revolucionarna istina, ali korak po korak radeći na menjanju društvene stvarnosti. Ide mi malo na kurac svo to podkusuravanje radničkom klasom, gde studenti i materijalno dobro situirani ljudi, drve o ugroženosti radnika (koja apsolutno nije sporna) i o tome šta radnička klasa treba da radi da bi se ispunile njihove ideologizirane vizije pravednog društva. Šta ćete vi uraditi, bolje je pitanje? I zašto sve teorijske priče o solidarnosti padaju u vodu na nivou najobičnijih međuljudskih odnosa, kada se dođe do ideoloških nesuglasica/cepidlačenja? Nemam potrebu da idem da oslobađam neku tamo teorijski definisanu “radničku klasu”. Ali itekako imam potrebu da vidim šta ću sa svojim životom, šta ću sa kapitalističkim ekonomskim odnosima koji mi ostavljaju dovoljno prostora jedva za puko preživljavanje i to pod čizmom “elite”.. Šta sa infantilnim balkanskim nacionalizmom koji malo-malo pa se hvata puške.. I onda, kada pogledam prijatelje u sličnoj poziciji, sva mesta na kojima sam u prethodnoj rečenici rekao “ja”, postaje “mi”.

II

U gradskom autobusu, koji je po običaju nepresušan izvor sitnih i inspirativnih detalja, uhvatio sam na naslovnoj strani Kurira, podnaslov koji kaže da je jedan od zemunskih kriminalaca u zatvoru pronašao Boga, tj. da čita Bibliju i kaje se zbog onoga što je radio. Prva asocijacija koja mi je proletela kroz glavu na tu novinsku vest, bila je “slabić”. Iznenadila me grubost te misli. Pa ipak, kako opisati čoveka koji je tripovao da je neki mangup, koji je povređivao druge ljude jer je bio jači od njih, a sada kada je naleteo glavom na zid i suočio se sa kažnjavanjem od većeg siledžije, odjednom je usvojio novi model ponašanja, nezreo i oslobađajući od odgovornosti za sopstveni život Otkrio je Boga koji će da mu oprosti grehe i pomogne u nevolji. Nema tu dublje kvalitativne promene. Samo bes okrenut unutra. Resantiman.