Unutrašnja Emigracija / Flegma, klub Magic, Prijedor, 5.4.2007

(originalno objavljeno na Pank je mrtav… blogu )

Do Banja Luke sam putovao oko 8 sati. Čim sam došao nazvao sam Igora Najvećeg Banjalučkog Pankera (NBP) koji je, iako me mesecima nije čuo, niti očekivao u svom gradu, savršeno vladao svojim emocijama, ne pokazujući ni tračak uzbuđenja. «Zdravo Igore, šta radiš?» - upitao sam ga.

Čelično hladnim glasom odgovorio je, po ko zna koji put u zadnjih par godina– «Prčkam po kompu, nešto mi se sjebao...».

Ledena tišina puna neizvesnosti.

«Hoćeš na koncert Unutrašnje Emigracije večeras u Prijedor?» - najzad je prozborio, apsolutno vladajući svakim trenutkom komunikacije.

«Može…» - procedio sam, osećajući kako to ne izgovaram ja vec superiorna, skoro nadljudska volja koja je sa druge strane telefonske žice igrala igru u kojoj se od prve sekunde znao pobednik. «Može.» - ponovio sam, pokušavajući da čvršćim izgovaranjem glasova, sačuvam makar malo samopoštovanja u situaciji koja je potpuno bila van moje kontrole.

Vožnja do Prijedora nije bila brza, ali je bila napeta. NBP je, objašnjavajući mi kako ne voli vožnju van gradskih ulica, jer mu prostranstvo ograničava osećanje zatvorenosti u asfalt, retko kada prelazio brzinu od 50km/h. Ipak došli smo na vreme da čujemo prvi bend.

Pre toga, par zapažanja o Prijedoru. Čudan je. Ljudi su pijani, iz različitih priča ali osuđeni na međusobnu komunikaciju. Mnogo trenerki. Mrki pogledi koji obeležavaju sopstveni teritorij. Metalci.

U Flegmi su trojica članova bili obučeni u adidas trenerke, s tim sto je pevač bio u kompletu, plave boje, kao stvorenom za praktikovanje sportskih aktivnosti. Dobro sviraju, ali bez preterane kreativnosti, nekakav metal je u pitanju, koji je u devedesetim, pod uticajem medija, cesto trpan u koš sa hardkorom… Možda je bilo i Black Sabbath uticaja, nekako mi se kroz maglu čini, al’ nisam siguran pošto sam ubrzo izašao iz kluba pošto mi je bilo dosadno. Tekstovi na engleskom, u publici skakanje metalaca i mahanje glavama. Kada sam se opet vratio, još su svirali, obrade Biohazarda, R.A.T.M, Sepulture, nedostajao je jos samo Slayer i narodnjaci pa da se izbor muzike poklopi sa soundtrackom sa studentskog protesta sto se dan ranije održao u Beogradu.

Posle njih, Unutrašnja Emigracija koje već dugo nisam slušao. Igor NBP, siva eminencija banjalučke anarho pank scene, više ne svira u istima, tu je novi gitarista, a i Robija povremeno uzima gitaru. Fin koncert, stare pesme koje sam već pozaboravljao i dalje zvuče jako dobro (Tranzicija, privatizacija, za kapital nema granica…), nove su mi bile zanimljive, ali ne mogu na prvo slušanje da ih skroz procenim. Fine obrade Zabranjenog Pušenja (Put u srediste rudnika…) i Clasha (Guns of Brixton) i još nečega čega se sada ne mogu setiti. Na pesmi Štrajk (obrada Angelic Upstarts-s) hiperaktivni Robija, pevač, vadi iz torbe kostursku glavu sa rudarskom kacigom, i peva duet sa predstavnikom radničke klase u Bosni. Muško-ženski vokali, ska delovi izmešani sa pank rifovima, lep miks starog panka i modernijh gibanja… Sve je dobro samo previše pesama i predugačak repertoar, a jos nema ni jednog zvaničnog snimka. Minimum sat vremena su svirali. Na pocetku je izbila tuča, pa je deo publike nestao – valjda su izašli napolje, šta je tamo bilo nemam pojma. Uglavnom, srčano, iskreno i melodično. Na kraju je Igor pevao umesto Robije, tako da je došlo do spoja stare i nove postave. UE je bend na koji treba da obratite pažnju, jer stvarno valja.

Povratak u Banja Luku nije bio brz ali je bio napet. Igor NBP mi je objašnjavao da vise voli da se vraća iz Prijedora, nego da ide u njega, te je u skladu sa tim brže vozio. Mesec je obasjavao noć, dajući šumovitom krajoliku nostalgične boje.