Film: Why Has Bodhi-Dharma Left for the East?: A Zen Fable
(originalno objavljeno na Situacije! blogu )
Režija : Yong-Kyun Bae, godina: 1989
Zašto je Bodidarma otišao na istok, pitanje je koje direktno nema mnogo veze sa radnjom filma. Bodidarma, istorijski utemeljivač čan struje u budizmu (poznatije preko japanske verzije reči č’an, odnosno termina zen), spojio je u svojoj ličnosti i svom životu više starih kultura, te je kao prvi patrijarh č’ana u Kini u VI veku nove ere, postao utemeljivač filozofskog i religijskog pravca koji će kroz istoriju postati kreativni izvor “iracionalnog” filozofskog i religijskog stvaralaštva, kao i specifične umetnosti, vremenom postajući svojevrstan protoprimer antiautoritarne duhovnosti koja svoju suštinu nalazi u istraživanju sopstvenog iskustva i odbacivanju spoljašnih dogmatičnih formi, bilo u obliku rituala, svetih knjiga i predmeta, ili čak i istorijskog utemeljivača budizma, odnosno samog Bude. Indirektno, ovo je film koji na karakterističan način obrađuje egzistencijalne i lične dileme iz izrazito budističke perspektive, te se pitanje iz naslova filma metaforično može shvatiti kao jedno opšte pitanje i kao jedna krajnje lična i duhovna nedoumica, koju verujem sam režiser filma iz sopstvenih najintimnijih pobuda pokušava da razreši kroz kreativan čin stvaranja – da li budizam nudi upotrebljiv odgovor na pitanja života, životnih uslova i smrti i da li raznovrsna budistička filozofija (u filmu konkretno zen/čan struja bazirana na ideji Nagarđunine sunyate/praznine, kao i mahajanskog pojma iskonske Budine prirode), kao i monaška praksa “napuštanja društva” imaju uopšte smisla za ljude koji im teže? Pa ipak, film nije baziran na linearnoj radnji, već na meditativnim slikama prirode udruženim sa povremeno onespokojavljajućom muzikom, te sporim dešavanjima koja pre pokušavaju da prikažu ljudsku unutrašnjost i dinamiku nego da stvore vrtoglave i dinamične zaplete radnje. Zato je pričanje o filmu u određenoj meri i projekcija u njega, te projektivno organizovanje simboličkih sadržaja koji se u njemu nude. Na primer, ovo je većina radnje u filmu – dečak gađa pticu kamenom, pogađa je i povređuje, pokušava da je zaleči, ali ona umire. Manastirski bik beži u šumu. Mladi monah dolazi u osamljeni manastir kod zen mudraca, sa željom da se prosvetli i spase od sveta boli. Dvoumi se i koleba. Zen mudrac umire, kako od starosti i od rana koje je sam sebi stvorio pokušavajući što duže da održi meditaciju, tako i pokušavajući da spase mlađeg monaha zaglavljenog na steni usred reke, na kojoj ga je zatekla bujica vode, dok je pokušavao da održi rigoroznu kontemplativnu praksu, krutu do pucanja, bežeći od dileme koja ga grize iznutra – ima li smisla bežati od sveta, dok mu bolesna majka treba pomoć u društvu iz koga je “pobegao” zgađen nad svime.
Film je režirao južnokorejski slikar Yong-Kyun Bae, koji se pre njega nije bavio filmskom umetnošću i koji je sam film snimao sedam godina, jednom kamerom, tako da je ceo projekat trijumf DIY tehnike. Radnja prati život tri osobe, tri monaha u udaljenom zen manastiru, u različitim životnim uzrastima – dečaka, muškarca i starca. Kadrovi su prelepi, sporost dvočasovne radnje vodi ka udubljivanju u ono što se dešava na ekranu, a poruka filma, kao što sam nagovesti nekoliko redova ranije nije u prvom planu. Starac, zen mudrac, čitav život je proveo udaljen od sveta, u manastiru potpuno izolovanom u planini čiji je većinu vremena on bio jedini stanovnik, posvećen meditiranju, prosvetljenju i fizičkim radovima oko manastira (bitna stavka u organizacijji č’an/zen manastira). Kada govori, što nije često, kada se obraća svom mlađem učeniku, on govori u filozofskim, budističkim terminima, koji, da budem iskren, u filmu zvuče kruto i knjiški – Budina prava priroda, ništavilo, večita promenljivost, koan – prikazan je kao posvećeni asketa koji ne mari mnogo za sopstveno telo i koji je potpuno prožet budističkom doktrinom i filozofskom poetičnošću, hm, umetnosti življenja. Muškarac, njegov učenik, nosi u sebi tenziju, gađenja nad svetom i bekstva od njega, praćenom grižom savešću i preispitivanjem – da li je to stvarno pravi put? Da bi rešio starčev koan mora potpuno da usmeri svoju svest na njegovu paradoksalnu prirodu, ali u tome ne uspeva i čini mu se da se uopšte ne kreće nigde. Tu je i dečak, siroče koje je starac usvojio i koji svoje dane osamljeno provodi igrajući se u prirodi. Nakon smrti starca, njegov učenik ga, po starčevoj želji, spaljuje (tu nastaje i vizuelno upečatljiva scena koja je na plakatu filma) i potom njegov pepeo rasipa po vodi, lišću i travi – ovo je vrlo simboličan i vrlo konkretan odgovor na koan koji mu je starac uputio: gde odlazi njegov duh nakon smrti? Nakon ovog čina, on, Kibong, napušta manastir, ostavlja dečaka samog uz poruku da će da javi obližnjoj monaškoj zajednici da mu pošalju starijeg monaha i nestaje. Poslednji kadrovi filma prikazuju Kibonga kako hoda zajedno sa odbeglim bikom (simbolom njegove požude?), što je opet zanimljiva simbolička slika uzimajući u obzir popularnost slikarskog prikaza “pripitomljavanja bika” u zenu – to bi značilo da je Kibong našao mir u svom srcu, rešio je starčev koan i spoznao svoju suštinsku prirodu, da se izrazim č’an terminologijom, te sada ide u susret onome od čega je bežao. U jednom od istorijskih prikaza “pripitomljavanja bika” niz od deset slika završava se upravo vraćanjem u društvo (Now, before me, the dead trees become alive), što bi moglo da bude jedno od tumačenja filma.
Dakle starac umire, mladić napušta manastir zajedno sa svojim ukroćenim željama, a dečak ostaje u manastiru, nasleđujući tako starca. Da li je zbog toga Bodidarma otišao na istok? Motiv odlaska od sveta, ne mora samo da ima filozofsko-religijski naboj, siguran sam da je mnogima od nas pala na pamet ideja odlaska, napuštanja svega, počinjanja ispočetka, negde gde će uobičajeni tereti da budu daleko. Odlazak u prirodu, dalje od vreve i buke, dalje od svega onoga što je formiralo naše ličnosti u svetu takvom kakav je, od svega onoga što je nužno donosilo smrad i tugu pokretima duše. Monaški i kontemplativan život je jedna od takvih mogućnosti u traganju za smislom i svetlom, koji mnogima neće odgovarati, ali čiji izbor će, verujem, u nekim trenucima intimno razumeti. Ideja “odlaska od sveta” ne mora da ima samo oblik individualnog bekstva, već može u sebi da nosi i društveno i revolucionarno tumačenje, uzimajući u obzir različite istorijske manifestacije pokušaja stvaranja “drugačijeg sveta” – ono bi u tom slučaju značilo odbacivanje delovanja kroz sistem i pokušaj sađenje semena novog društva van njega, van svega i ispočetka (ukoliko su zatrte mogućnosti nadovezivanja na komunalne i egalitarne aspekte zajednica iz prošlosti). Kada pričamo već o zenu i Bodidarmi, zanimljivo je da je u okviru zena, naglasak pre bio na upražnjavanju svakodnevnih aktivnosti, poput rada u polju, čišćenja i pranja, koji su se vrednovali više nego na zanošenje intelektualizmom i intelektualnim raspravama, valjanju po šumi pojmova i koncepata, što je iz č’an perspktive samo vezivno tkivo i masa nepoželjnog i bolnog egoa. Tako da odlazak iz sveta, kao bekstvo od njega, u krajnjoj instanci i nije moguć, jer ne možeš da pobeneš ni od sveta ni od sebe, jer i sama ta razdvojenost između “sebe” i “sveta” predstavlja iluziju neprosvećenog uma – to je jedna moguća interpetacija poznate budističke formule, iz mahayanske tradicije, o jedanakosti nirvane i samsare, svetovnog i duhovnog, “ovog” sveta i “onog” sveta, kao i jedna moguća interpetacija radnje filma.
Kada budete u pravom stanju, dajte šansu ovom filmu, nećete u njemu naći odgovore, ali moguće da će, poput koana, njegova atmosfera fokusirati vašu svest i krizu koju u sebi osećate. Lepota slika i kadrova snimljenih u planinskoj prirodi, svakako je sama po sebi vredna gledanja.