Grad škripi (##kiša, strah i solidarnost)

(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

Zatvoreni smo u betonske blokove, oni nam ograničavaju poglede, organizuju naše kretanje, čine osnovu za svakodnevno preživljavanje. U njima smo stvorili zaseban svet, svet ljudi, svet sa sopstvenim pravilima, znanjima, simbolima, opasnostima (crveno znači stani, zeleno znači kreni), svet iz koga je sve “neljudsko” proterano, ili svedeno na odgovarajuću meru, poput zoološkog vrta, uređenih parkova, stilizovanog cveća, pufničastih pudlica, vode koja se kupuje u bočicama… U tom svetu sve je zasnovano na delikatnoj ravnoteži između represije i želje, a koreni tog sveta ne pružaju se duboko u zemlju i ne crpe snagu iz nje, već su upleteni u međuigru želje i represije, koja se kao predstava pruža pred našim očima i čiju treću dimenziju čini naša vera da ono što se ispred nas odigrava treba baš tako da se odigrava. Samoodrživost ljudi i zajednica je samo sporadičan i nesuštinski fenomen u njemu, izuzetak koji ne potvrđuje pravilo, izuzetak koji se stalno ukida, u skladu sa demonski pohlepnim diktatom neoliberalnog sistema.

Hrana je ono što se kupuje u supermarketima, ono što je uredno izobličeno i krvavo isceđeno tokom svoje “proizvodnje” i sada u velikim količinama naslagano na police modernih lovišta. Da bi uzeo hranu, moraš da imaš pare, a da bi imao pare moraš da daješ sebe, svoje telo i duh, barem osam sati svakog dana onima koji imaju više para od tebe i koji žele da imaju još više od toga, kako bi posedovali još više i tako u krug. Ako ne želiš da se daješ drugima za pare i ako želiš da u supermarketu samo uzmeš ono što ti je potrebno da preživiš, susrešćeš se sa policijom i pravnim sistemom, koji će vrlo jasno da ti objasne gde ćeš da završiš ako nastaviš tim putem. To je naš svet, svet bezbrojnih ljudskih interakcija zasnovanih na kontroli i nadi, želji i represiji, nagrađivanju i kazni, profitu i pandurskoj palici, svet koji se temelji na ljudskim zakonima koji obezbežuju piramidalnu raspodelu siromaštva, svet u kome osnovni uslovi reprodukcije ljudskih života zavise od poslušnosti, tržišnih interesa, te državnih pravila i propisa koji štite te interese. Ovaj svet betonskih blokova, svet gradova i država, nije zatvoren u sebe, samodovoljan, on, pored toga što donosi različite oblike patnje većini živih bića koja borave u njemu (od depresije, anksioznosti, samoubistava, do zatvora, pendrečenja i ratova), takođe iscrpljuje prirodne resurse, stvara ekološku neravnotežu i donosi zagađenje i destrukciju svuda gde se uspostavi.

Nekoliko dana kiše bilo je dovoljno da taj svet počne da škripi, stenje, sapliće se i ruši. Prirodna nepogoda (sve češća, baš kao i upozorenja naučnika da nam ekosistem sve brže propada) znači gubljenje krhke ravnoteže između želje i represije, gubljenje ravnoteže koja omogućuje političko i fizičko uspostavljanje “građanina/potrošača” kao svrsishodnih delova sistema – ona donosi gubljenje uobičajenosti života, odnosno gubljenje predvidljivost svakodnevnog funkcionisanja. Nestaje pominjana vera u održivost i smislenost sistema. Dešavanja pokazuju krhkost postojećeg i potpunu zavisnost od bezbrojnih interakcija koje mogu u svakom trenutku da budu slomljene – struja, voda, supermarket, mobilni telefoni, kompjuteri… I tada na mesto ravnoteže dolazi strah.

Ušao sam u hipermarket u petak posle posla i osetio sam grozničavu uzbuđenost potrošačke klase, njihov strah da se svet lomi i da je sada potrebno što hitnije da se obezbedi za dane koji dolaze. Pošto su izvori pitke vode u Gradu i oko njega zatrovani i uništeni, potrebno je da se uzme što više plastičnih flaša vode, a pošto se hrana ne uzgaja samostalno, mora da se kupi što više hrane. Redovi kolica natrpanih vodom, glas koji preko zvučnika obaveštava uplašene gde voda može da se pronađe, uprkos tome što Beograd i nije tako strašno pogođen elementarnom nepogodom i uprkos tome što nije bilo reči o zagađenju vode sa česme. Strah ima svoju dinamiku i svoju logiku, ali to nije sve. Krećući se između polica natrpanih robom i među ljudima sa strahom u pokretima, ne mogu a da ne mislim kako realnost ipak jeste konstrukt. Istina nastaje u međuljudskoj interakciji, plete se u dodiru emocija, informacija i želja, a u uslovima neizvesnosti i ugroženosti različite istine mogu da se “otkriju”, sa svim dobrim i lošim potencijalima. Tu je “istina” o pitkoj vodi koja nestaje najmanji problem, u odnosu na druge destruktivne pravce u koje može strah da se kanališe.

Mogu da si dopustim blago ciničan ton kada govorim o građanima/potrošačima Beograda u petak naveče, opsednutim kupovanjem vode i zastrašenim od obližnje katastrofe. Kod ljudi direktno pogođenih nesrećom, ne mogu da pričam o “građanima” pošto tu sve društvene maske padaju, a ostaje golo telo, prenapregnuta struna emocija, duša koja se zaista lomi zajedno sa fizičkim rušenjem sveta u kome je živela. Ljudi koji su donedavno imali svoj položaj u jednom poremećenom ali funkcionalnom sistemu odnosa, ostali su bez svega, postali su izbeglice, imigranti, višak, manjina, teret, oni koji će da moraju sami da se snalaze kako znaju i umeju…

Realnost nastaje u međuljudskoj interakciji. Solidarnost je iskočila kao presudna stvar u društvu koje do juče solidarnost kao da je zaboravilo, društvu u kome klinci, a i oni stariji, razbijaju glave jedni drugima i bodu se noževima, u kome očajni radnici protestvuju ispred zgrade Vlade a da nikoga to ne zaboli, u kome Vučić sprema zakone koji će da imaju posledice i gore od ove elementarne nepogode. Solidarnost je iskočila u društvu u kome se samoubice guraju sa mosta kako ne bi više blokirale saobraćaj, u kome se hrišćanska etika povezuje sa linčovanjem pedera, a na izbeglice iz drugih zemalja se gleda kao na zveri željne krvi. Solidarnost je iskočila kada se shvatilo da svi imamo dve ruke, dve noge i isti strah u očima. Solidarnost je nažalost iskočila, ne zbog unutrašnje potrebe, već zbog zajedničkog neprijatelja.

Državna mašinerija, oličena u liku ludog generala Vučića (1) i zlonamernog popa Irineja (2), pokazala je da niti ima kapacitet, niti sposobnost da se suoči sa nepogodom ovog reda. Tamo gde su hiljade ljudi došle da pomognu ugroženima, naišli su na nedostatak bilo kakvih sredstava za rad i smenu lokalne vlasti (Šabac), a tamo gde je bio potreban smiren i racionalan ton kako bi se makar pružilo saosećanje žrtvama, došlo je patrijarhovo tumačenje da se radi o upozorenju neba zbog moguće Parade ponosa. Sit ne razume gladnog. Ipak, tamo gde solidarnost zaista jeste mogla da se iskaže bez i mimo lošeg posredovanja Države, ljudi jesu pokazali potencijal koji imaju – masovnim donošenjem osnovnih potrepština ugroženima i unesrećenima, te volonterskim radom u situaciji organizacionog kolapsa.

Sve one boje koje nas dele u svakodnevnom životu su se nakratko isprale pod naletima olujne kiše, iznoseći želju da se pomogne drugima, zarad opšteg dobra. Voleo bih da svi oni koje zaista jesu dotaknuti ovim osećanjem to ubrzo ne zaborave. Voleo bih da solidarnost postane bitna reč i kada za nedelju dana izbeglice iz drugih zemalja ponovo postanu azilanti, kada drugi ljudi sa Balkana postanu Srbi, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, kada homoseksualci postanu pederi koje treba pobiti u ime hrišćanske ljubavi, kada gladni radnici iz propalih firmi budu štrajkovali ispred zgrade vlade i kada se shvati da od države neće biti mnogo pomoći u obnovi Obrenovca i svega što će tu obnovu da prati. I da se ne zaboravi kako su npr. “azilanti” pomagali, ne “građanima” Srbije, već drugim ljudima u nevolji. Bez toga ovaj talas solidarnosti će brzo da se razbije o prvu prepreku na koju naleti, bilo da se radi o hridi nacionalizma, rasizma, ekonomske “reforme” ili kako su nas već sve svađali i lagali. Bez takve solidarnosti i želje za pomoći drugima, čeka nas samo crni period bez mnogo nade u bližoj budućnosti. Jer ono što je ispred nas ne uliva mnogo nade – previše smo iscepkani i mizantropični, ekonomske reforme koje je ludi general Vučić najavio imaju samo jedan put, a to je još dublje u provaliju, a razaranje koje je donela ova “biblijska” poplava još dugo će da se oseća.

FUSNOTE

1. Sa ovim poplavama, Vučić se u javnosti prikazao u pravom svetlu – ja ga sarkastično zovem ludim generalom, no smatram da to dobro oslikava njegovo ponašanje. Sa jedne strane tu je narcističko ludilo, oličeno u mišljenju da je on taj koji će da donosi istorijske odluke, da iskače iz helikoptera i glumi Supermena, a sa druge tu je autoritarni način ponašanja u komunikaciji sa drugim ljudima, pretnje, naređenja, vikanje na najbliže saradnike, koji mu ionako vire iz dupeta. Ovaj snimak da ostane za arhivu: Ludi general Vucic

2. Patrijarh Irinej, koji u opštem materijalnom i egzistencijanom kolapsu dobrog dela Srbije govori kako to Bog (ma ‘ajde) upozorava Srbe na gej paradu, izopačenost i tako dalje, dao je izjavu koje je mene, na ljudskom nivou, sramota, iako nisam vernik. Ta vrsta osionosti i zlonamernosti, verujem da može da nastane samo u glavama ljudi koji sebe smatraju elitom, boljima i moralnijima od drugih, kao onima koji imaju pravo da “popuju” drugima, a koji su istovremeno materijalno obezbeđeni te ne moraju da dele muke sitnih ljudi koji pokušavaju da prežive. Isto za arhivu: Irinej osudjuje one koji ginu od poplava. Ova izjava data je negde u isto vreme u kome je podignuta optužnica protiv popa Kačavende zbog ubistva i silovanja. Naravno po Irineju tako nešto Bog ne kažnjava, kao ni cene koje sveštenici deru za svoje “usluge”, kao niti skupe aute koje popovi voze.