I kuda onda krenuti, kada svi putevi deluju jednaki?” (#razgovor sa Starcem)

Originalno objavljeno na starom blogu - Situacije!

– Kako to misliš, kako biti sebičan?

– Pa lako… Stavljati svoje želje i potrebe u prvi plan, biti spreman da ih slediš bez obzira na cenu i ne obazireš se mnogo na moral i socijalne konvencije, čak ni na ‘osećaje drugih’, kada ti oni ne idu u korist.

– Misliš, kako biti seronja?

– Ne baš… Okej, nije teško sebičnost protumačiti kao ‘biti seronja’ – ima toliko primera i iz prošlosti i iz svakodnevnog života. Ljudi bez morala, pohlepni, samoživi, surovi, orijentisani isključivo na sebe, nesposobni da i na trenutak uđu u osećaje drugih. Ali nisam na to mislio… Pokušavam da zamislim sebičnost iz pozitivne perspektive, nešto kao držanje do sebe, kao poznavanje sopstvene želje i potrebe, kao određena vrsta higijene, mentalne i fizičke, kao prevazilaženje hrišćanskog/asketskog/mučeničkog samoporicanja i samosakaćenja i kao traganje za životnom radošću.

– Pa dobro, može i tako, nije to sad nova tema… Kroz istoriju razni su ljudi pokušavali da prikažu tu vrstu pristupa životu. Jedino ne znam da li tu treba koristiti reč sebičnost. Možda su bolji izrazi – poznavanje sebe i blagonaklonost prema sebi.

– Možda. Ali opet, krećem se u krugovima u kojima je raširena terminologija pozitivne sebičnost, pa se po inerciji služim takvim jezikom. Sa druge strane i između nadmene, surove sebičnosti i sofisticirane i pažljivije sebičnosti postoji zajednički sadržitelj – želja da se do maksimuma ugodi samom sebi.

– A što si uopšte sad pokrenuo ovu priču? Nije meni mnogo zanimljivo da pravim tu sad neku analizu termina i izmišljam neku veliku teoriju…

– Ma nešto sam se pogubio pre neki dan i povukao u sebe… U zadnje vreme nisam mnogo introspektivan, a teško da mogu reći kako zadnjih godina radim bilo šta drugo osim što jurcam naokolo. Počeo sam da razmišljam o tome šta želim i kuda da idem dalje sa životom… (Da, znam, katastrofa u najavi) I to mi je naletelo nekako van mog sopstvenog ritma, sa kojim nisam zadovoljan, ali u kome očito mogu neograničeno dugo da funkcionišem. A kad je naletelo, nisam imao odgovor. Skretanje misli na drugu stranu nije pomoglo pošto nisam bio sam i razgovarao sam, a potreba da se izgovore reči i iskristališu misli bila je dovoljno snažna, da me je, paradoksalno, ućutkala. A i to je sve bilo zamuljano drugim osećanjima, red infantilnosti, pa red nejasnoće. I tako, lutajući, skrenuo sam u tom pravcu – kada bih hteo da budem sebičan i da mislim samo na sebe, šta bih ja to tačno radio? Obogatio bih se? Jurio seks, droge i alkohol? Okej, koji onda još užici postoje u životu? Putovanje? Život u umetnosti? Ili ne, povukao bih se od svega, u predvidljivi i ugodni svet moja četiri zida? Ili ultimativna droga – revolucija i tripovanje na sopstvenu važnost? Pomaganje drugima?

– Hej, pa to nije sebičnost. Ti pričaš o nekim bazičnim ljudskim potrebama i željama, ‘ajde da se tako izrazim. O nečemu što ti nedostaje, a potrebno ti je… Ja sebičnost više vezujem za egocentrični individualizam koji nije sposoban da iskorači iz formule “Ja, pa ja!”. Tebe kao da više muči pitanje želje, odnosno šta želiš u životu, čemu da se posvetiš. Ili da jedan korak nazad napravimo, čini mi se da pokušavaš da upoznaš bolje samog sebe, ispitujući svoje želje… I obrnuto.

– Možda si u pravu… U određenoj meri sam i dalje izgubljen, kao što sam bio izgubljen pre deset i više godina… Istina, sada se mnogo bolje snalazim, ali učenjem snalaženja-u-ovakvom-svetu kao da sam nešto izgubio… Funkcionisanje u spoljašnjem svetu me je izmestilo iz sopstvenog centra i u stalnom sam disbalansu….

-Možda. Mislim, ti to znaš bolje od mene, ja samo pratim intuiciju, a to nije baš pouzdana metoda.

– Sećam se jedne večeri, ne znam koliko sam imao godina… Možda 10, možda koju više ili manje… Ispod naših zgrada, nalazila se livada adaptirana u fudbalski teren, pored jezerceta. Posle uobičajene igre, a pošto je sunce zašlo, ostali smo na terenu, legli na zemlju i gledali zvezde. Razgovarali smo o tome kako tamo negde mora da postoji život i vanzemaljci i šta bi bilo kad bi bilo. Sama tema nije toliko bitna, koliko je bio bitan taj osećaj ushićenja i nepoznanice, koji je budio maštanje i zamišljanje… Pogled i misli su mi lutale zvezdanim nebom i osećale bezbrojne mogućnosti kako struje međusobno beskrajno zapletene.

– Da?

– Ne znam gde je taj osećaj danas nestao. Potreban mi je. I onda, krenem da razmišljam gde je i zašto nestao… Skoro toliko dugo koliko znam za sebe, osećaj dužnosti mi je bio ispred ličnog uživanja, u nekoj meri čak i suprotstavljen njemu. Zamišljeno savršenstvo nije dopuštalo prizemnost, a želja za savršenstvom i pristupom idealu/ideji bila je toliko snažna da me upila u sebe. Možda sam tu izgubio sposobnost za radovanje i užitak. Ali nije samo to. Tu je bila i preosetljivost povezana sa ranim uzrastom. Preosetljivost plus sklonost idealizmu, mogli su zajedno da odrede način na koji je nervni sistem počeo da funkcioniše – sa jedne strane sklonost povlačenju u apstrakciju, a sa druge cinizam i sarkazam kao mehanizmi odbrane. I jedno i drugo je moglo da utiče na osećaj radosti i užitka i spontanosti. Kao prezir za “male” želje i kao udaranje packi na “ljudska” osećanja. Naravno i celo okruženje odrastanja nije bilo preterano stimulativno za pozitivan pogled na svet.

– To ne zvuči kao dobar miks. Mada… Ja bih ti preporučio sledeću stvar. Počni da ponovo maštaš. Ranije je maštanje moglo da bude bežanje od “stvarnosti”, no sada te je “stvarnost” toliko uvukla u sebe da si počeo da siviš i da se okamenjuješ, baš kao i svet u kome živiš. Vrati se nekadašnjim jednostavnim željama i snovima, kreni da zamišljaš dobre stvari koje mogu da se dese, kreni da zamišljaš one stvari za koje misliš da su nemoguće i da se dešavaju drugima. Neće to da te boli. A ako se opustiš, može svašta da ispliva iz tebe… Možda dođeš u situaciju da bolje počneš da razumeš sebe i priđeš bliže onome što ti nedostaje. Pusti svoje želje i snove da ponovo proklijaju i izađu na svetlost. Videćeš, siguran sam da će i tvoje srce tada da zakuca jače.

– Lepo to zvuči. Ali imam zazor od takvih lepih i mudrih rečenica. U svetu spektakla one su postale svojevrsna roba i igrarija uma koja upotpunjava stalno narušenu narcističku sliku o sebi. To nekad i fizički osećam. Delovanje glavom i mislima, a ne stomakom i grudima, delovanje koje stvara buku i talase, ostavljajući sakrivenim ono što je ispod, negde dole.

– Ne govorim ti da misliš o maštanju. Govorim ti da se malo opustiš i pustiš svoje srce da govori. I ovo što sam ti ja sada rekao počeo si da racionalno obrađuješ i pretvaraš u reči koje treba da se uklope u hiljade drugih reči, umrtvljujući time iskustvo. Tako ćeš samo uvek iznova da dolaziš u situaciju da ti svi putevi deluju jednaki, jer ćeš njima da se krećeš jedino u svojoj glavi, koju si mi već opisao. Putevi možda jesu, a možda nisu jednaki, no bitno je da hodaš njima, a ne da ih posmatraš kao slike koje ti igraju pred očima. Ne mora to da bude maštanje, uostalom… Možda znaš i drugi način da se oslobodiš tereta sopstvenog srca.