Mentalne slike i fotografije Istanbula (###)

Originalno objavljeno na starom blogu - Situacije!

MENTALNE SLIKE

1. Maštanje pred put

Vrteći se u krug, svako oko sopstvene ose, hiljade u belo obučenih derviša ispunjava prostrani trg zanesenošću svojih lica i nečujnom plamtećom pesmom svojih srca. Stojimo na uzvisini – sunce izlazi prelivajući se preko oblaka, a drvored omeđuje kameniti put ka šuštavoj belini trga ispod. Skrećemo u sporednu ulicu jer ne želimo da ometamo ludilo njihove predanosti i prepuštamo se žuborećoj bujici tela koja teku uskim i raznobojnim pijačnim ulicama. Svi su uvijeni u haljine, plave, zelene, modre, ljubičaste, a tu i tamo promaknu muškarac ili žena skrivenog lica. Prodavac iskače ispred nas i vičući na nerazumljivom jeziku gura mi zarolani spis u ruke, za šta dobija par novčića i nervozni osmeh. Idemo dalje i dalje i dalje… Ulazimo u prostoriju lokalnog “sveca”, pošto na njenom ulazu stoji natpis “Blagoslovi i saveti za dalje putovanje”. On nas prvo samo gleda, a zatim počinje da se smeje, tako nekontrolisanim smehom da su potrebne minute i minute kako bi se smirio. Odvijam spis i čitam šta na njemu piše.

ONO ŠTO JESI, NIJE ONO ŠTO MOŽEŠ DA BUDEŠ, ZATO ŠTO SI JOŠ UVEK PREVIŠE ONO ŠTO SI BIO. SLOMI LJUSKU DA BI SE RODIO. DA LI TO MOŽEŠ DA URADIŠ, A DA NE SLOMIŠ SEBE? [1]

2. Let

Prvi i poslednji put sam leteo pre nekih 14 godina, a i tada put je trajao jedva 40 minuta. Izlazak na pistu, ubrzavanje i odvajanje od zemlje. Dok smo na zemlji osetim snagu motora i brzinu aviona. Što se više dižemo, to se sporije krećemo, ako je verovati onome što se dešava pred očima – slike su sve sporije i stabilnije. Dižemo se još više, sada smo u ravni sa oblacima, ušli smo u svet grčkih bogova, koji se ukazuje kao nepregledno prostransvo zaleđenih i čudesno oblikovanih ledenjaka večito obasjanih sunčevim sjajem, po kojima sam siguran da bih mogao da hodam, kada bih na par trenutaka izašao iz aviona. A onda još više, napuštamo grčke bogove i približavamo se impersonalnom svetu indijskog Brahme. Pokušavam da pogledam još više, gore, i pitam se koliko smo daleko od trenutka kada ćemo da napustimo plavetnilo naše Zemlje.

3. Susret sa Istanbulom / Ataturk

Prvi utisci – ogroman, osunčan grad ispod, more, kilometarska gužva na mostu preko Bosfora, ulice načičkane automobilima, bezbrojne džamije i crvene turske zastave. Iskustvo velikih aerodroma mi je potpuna nepoznanica, pitam se kako su uopšte organizovane procedure ulaska u grad/zemlju. Ogroman red na čekiranju pasoša, stotine i stotine i stotine ljudi iz svih delova sveta. Čitav Istanbul je u znaku Ataturka, tu su njemu posvećeni spomenici, slike, knjige, ukrasi, razglednice, magneti. I aerodrom se zove Ataturk.

4. Grad

Kilometri koje prelazim/o peške, ljudi na sve strane, kreću se, pričaju, viču, smeju se, svađaju – mnoštvo različitih lica, fizionomija, jezika, kultura i ljudskih istorija. Ne osećam onaj nivo agresivnosti koji osećam u Beogradu, klinci se ne lože da su huligani, u gradskom saobraćaju lica vozača automobila su smirena, gradski prevoz dobro funkcioniše, niko se ne mršti, ne gura, ne raspravlja i ne dobacuje. Turci su ljubazni i hoće da pomognu i odgovore na pitanja o smeru, o ulici koja se traži, ili o nečem trećem. Taksista umesto da nam izvuče neku liru vozeći nas ukrug, prstom pokazuje gde treba da dođemo i ne želi da nas vozi, a potom, par minuta kasnije doleće svojim automobilom kako bi vratio šal koji je ispao. Čitav gradski autobus raspravlja među sobom gde je tražena adresa i na kraju njihov predstavnik pokazuje stanicu rukom, pošto ne zna dobro engleski.

(Mnoštvo različitih arhitektonskih stilova priča priču o bogatstvu hiljadugodišnje kulturne istorije Istanbula, no najčešće ne uspevam da obratim pažnju na njih, pošto mi pogled luta po licima svih tih ljudi kojima sam okružen. Grad četvrti po veličini u svetu ima toliko malih i velikih tajni i prostora za otkrivanje, da mi deluje besmisleno da to uopšte pokušavam u samo tri dana. A da li mi se dopada, da li bih želeo da živim u njemu? U to nisam siguran – tu su lepe ulice, tu je more, tu je energija stvorena milionima svakodnevnih ljudskih interakcija, ali tu je i nedostatak zelenila, tu su beton i zagađenje, tu je državna represija koja se ne vidi tokom turističkog lutanja ulicama, ali koja se naslućuje u polepljenim plakatima što pozivaju na demonstracija za 1.maj.)

5. Istanbul je samo pozadina

Pozadina, malo nejasna, malo zamućena, pozadina na kojoj se odigrava prava radnja. Svi ti milioni ljudi, automobila, isprepletenih ulica i stolećima međusobno različito građenih zgrada, svi ti putnici u metrou, u gradskim autobusima i tramvajima i svi ti turisti, restorani, brodići i brodovi, svi oni postoje samo da bi se pet ljudi našlo, razgovaralo i susrelo u jednom vremenskom trenutku koji je trajao nekoliko dana. Mali prijatelj je pratio svoj životni ritam u kome će još neko vreme najbitnija stvar da bude igranje, spavanje i prisustvo roditelja. Mi ostali zajedno smo igrali Katan, brzo i isprekidano pričali o životu i velikim i malim stvarima, šetali i provodili vreme zajedno, onoliko koliko su to dopuštale želje, obaveze i mogućnosti.

Istanbul je samo pozornica na kojoj su se susrele naše životne priče. Mogao je to da bude i neki drugi grad, a da, zbog glavnih aktera i njihovih odnosa, priča bude potpuno ista.

6. Čaj

Prvi čaj u Istanbulu, tradicionalno spremljen, pored plavetnila vode ispunjene meduzama… Opušteno je, sedim na zidiću pored vode. U pozadini svira muzika koja me podseća na neke balkanske melose. Sa druge strane obale, naravno, nalazi se grad – grad je svuda gde može da se pogleda. Brodovi rade manevre kako se ne bi sudarili, mnoštvo ih je i brzo se smenjuju. Nekoliko sati kasnije shvatiću da mi je lice pocrvenelo od prvog direktnog ovogodišnjeg susreta sa suncem.

7. Azija

Gladni smo i krećemo se među nekolicinom fast fudova i restorana uz obalu, tražeći supu od sočiva i nešto bez mesa. Ulazimo u omanji fast fud i radujemo se kada saznamo da ima sve što smo želeli. Pitaju nas da li hoćemo na sprat? Pa zašto da ne, ionako je dole sve tako skučeno… Izlazak iz lifta donosi radost i puni srca osećajem čudesnosti, zato što je “sprat” skroz neočekivano, u stvari prostrana terasa sa koje puca pogled na more, grad u daljini i zalazeće sunce.

8. Ljuska / Zbunjola [2]

Ponovo taj osećaj, nakon dugo vremena. Zbunjola, zbunjeni dečak, jedan od alteregoa koji možda i najviše mrzim. Sećam se jedne situacije opisane u romanu Dostojevskog čijeg imena se ne sećam… Sada mi u mislima odzvanja ime “Knez Miškin”, ali ne znam da li se radi o slučajnosti ili ponovo prohodnom memorijskom putu. On, glavni lik tog nepoznatog romana, nalazi se u društvu i upada u stanje groznice i uzbuđenja i vidi u prostoriji vazu, za koju zna da je bitna domaćinima – u jednom predsvesnom sloju svoje ličnosti svestan je da će uskoro da je polomi, iako za to nema razloga, niti racionalnog objašnjenja. Zna da će ona da padne, ali nastavlja dalje da priča u zanosu približavajući se sve bliže vazi i trenutku rušenja. Nikada nisam razumeo taj deo romana i delovao mi je preteran. Već neko vreme ga koristim kao ogledalo u kome pokušavam da uhvatim lice Zbunjole, koji će, kada preuzme svest, da uradi baš ono što ne treba.

9. Kolektif 26A

Jedva pronalazim ovo mesto. Na njihovom internet sajtu, zahvaljujući dobrom fotografu, prostor deluje fensi. Drže ga lokalni anarhisti i žele da ga koriste kao socijalni centar. Ulazak iz ulice pune sunčeve svetlosti u mrak suterena Kolektifa 26A deluje kao udarac – na sreću tu je raspadnuta baštica u kojoj mogu da popijem čaj. “Zaposleni” u ovom prostoru su mladi i loše govore engleski, tako da, nakon par pokušaja, odustajem od dalje komunikacije jer nemam živaca ni snage da se borim za svaku reč koju izgovaram, a da se susrećem sa zidom nerazumevanja. Deluju mi prijatno i simpatično.

10. Povratak/lice u gradskom prevozu

Nazad u Beogradu i posmatram lice u odsjaju prozora gradskog autobusa. Pao je mrak, grad sjaji, uprkos kiši i hladnoći. Šta sve govore te skupljene usne i oštar izraz lica – o tome razmišljam pokušavajući da saberem sopstvene misli otežane umorom i preostalim tragovima prisustva Zbunjole.

I moje lice kao da, u odsjaju prozora, postaje sve oštrije.

– – –

MENTALNE FOTOGRAFIJE

a. osmeh od milion dolara

b. dva ispružena palca nasmejanog Malog prijatelja

c. žuti autić i crveni autić koji se sudaraju u igri

d. Fransoa[3], nova reč u srpskom rečniku karakteroloških pojmova

e. jutro u zagrljaju

f. tabla Setlrs of Katana

g. pijaca Uskudara

h1. morske meduze u morskom plavetnilu

h2. morske meduze pomešane sa morskim smećem/prljavštinom i, stručno procenjujem, hroničnim nedostatkom života

i. slučajan susret ispred Ramada hotela

j. gužva na aerodromu

k. bića porobljena crnom tkaninom iz koje vire samo oči

l. klinac koji pruža na poklon karticu za gradski prevoz bez kredita na njoj

lj. njegov drugar govori da mu je najdraži glumac Srđan Žika Todorović

m. dodir leđa uz leđa na obali Ortakoja

FUSNOTE

[1] Ovo je opet neka #Starčeva igrarija, razmišljam.

[2] Posmatranje sopstvene ličnosti kroz pisanje o svakodnevici mi otkriva manje, autonomne delove koji imaju sopstvenu dinamiku i pravila ponašanja i prema kojima imam otklon zato što nisu potpuno integrisani u moju svest, zato što, ako svest predstavlja tok kojoj je reka odgovarajuća metafora, tada Cinik, Zbunjola i Starac predstavljaju kamenje u toj reci, prepreke koje sprečavaju slobodan protok misli i emocija, svaki na svoj način – Starac ima veliku samosvest i razumevanje, ali ne i sposobnost da deluje, Cinik je agresivni i uplašeni deo koji se krije i od samog sebe, a Zbunjola je zakočeni deo koji se javlja u specifičnim okolnostima i sklon je nenamernoj samodestrukciji. Mapiranjem takve unutrašnje dinamike ne želim da posmatram sopstveno dugogodišnje nagomilano smeće, niti da obraćam pažnju samo na negativne aspekte realnosti – moja želja je slobodno kretanje i slobodan tok, a nadam se da ću da, gomilajući saznanje, uspeti da razgradim te likove u jednu životnu bujicu.

[3] Biti Fransoa znači biti neodgovoran, znači da te boli dupe za tuđu privatnost i obaveze, znači da si spreman na uvaljivanje. A istovremeno biti Fransoa znači ceniti sopstveno mišljenje, jasno i glasno ga izražavati, uz potpuni nedostatak argumenata koji bi ga pratili.