Poznato lice (##harmonikaš)

(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

Polako se krećem u redu na kasi u Merkatoru. Okrećem se i vidim poznato lice. Ali odakle? Pred očima mi sevaju mogućnosti, ali ne mogu da prizovem kontekst. Taj pogled, spušteni obrazi, znam ih sigurno odnekud… Kraj njega je starija žena, gospođa sa metalno sivom bisernom imitacijom oko vrata, gospođa koja izgleda kao brižno negovana građanka iz prohujalih vremena – možda mu je majka, razmišljam osećajući da će uskoro svetlo spoznaje da prekorači prag svesti… I onda se setim.

Harmonikaš koji svira u jednom podzemnom prolazu – svaki put kada bih prolazio kraj njega privlačio bi mi pažnju, zbog vrlo jasnog i čistog zvuka harmonike, zbog njegovog jako dobrog sviranja, zbog melanholičnog izraza lica i ukočenog pogleda napred koji me je uveravao da se radi o pogledu koji ne vidi ništa, pogledu slepca. Svaki put bih mislio da mu ostavim koji dinar, ali najčešće bih toliko brzo projurio hodnikom da dok bih postao spreman da reagujem, već bih se penjao uz stepenice koje neizbežno vode dalje. I uvek me interesovalo koja li je njegova životna priča, šta se sve u njegovom životu izdešavalo što ga je dovelo do sumornog i ne preterano prometnog podzemnog prolaza ispod autoputa.

Taj preosetljivi pogled i pomao defanzivan stav tela, podsetio me u trenutku na mog drugara Raskoljnikova… Znači ipak nije slep, normalno hoda i sada nema tako prazan pogled. I deluje okej, deluje funkcionalno, osmehuje se gospođi dok joj pruža pare iz svog novčanika… Imam potrebu da piljim u njega i upijam svaki njegov pokret i gest lica, no uspevam da se koliko toliko “normalno” ponašam dok čekam u redu – proučavam harmonikaša u naizgled slučajno bačenim pogledima nazad, ka odvratnim i prepunjenim policama hiper marketa, tog potrošačkog lovišta u kome redovno nalećemo na hiljade i hiljade podjednako frustriranih stranaca.

(Prepoznajem već ritam, jezik i atmosferu ovakvih trenutaka, onda kada ih zapisujem svi liče. Ne znam zašto imam potrebu da ih zapišem. Kao da u par sekundi potonem dublje od svakodnevne, istrzane i blede svesti, osetim kontinuitet među stvarima i (ne)nazrem njihovo značenje, da bih potom vrlo brzo izronio nazad, u svakodnevicu, koja me odvlači snagom svoje inercije.)