Priča o skvoterima, šibanju sa policijom, solidarnosti i autonomiji (George Katsiaficas – The Subversion of Politics)

(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

George Katsiaficas – The Subversion of Politics: European Autonomous Movements and the Decolonization of Everyday Life

Počeo sam pre par nedelja da pišem o ovoj knjizi, no nakon jednog opširnog pasusa i kratkog početka drugog, shvatio sam da sam u startu krenuo pogrešno – na ambiciozan i “akademski” način pokušavao sam da prikažem istorijske činjenice, različite ideje i dešavanja, odnosno počeo sam da pišem na način koji implicitno podrazumeva, kako to već obično ide, ekspertski stav o svim temama koje se prikazuju i obrađuju (pljuc). Da nisam na vreme stao, verovatno bih pišući umro od dosade. Takođe, “ekspertski” pristup problemima obrađenim u knjizi predstavljao bi skoro potpunu suprotnost načinu na koji su sami akteri i akterke knjige pristupali/e problemima svog svakodnevnog života i tražili/e rešenja za njih. Taj način je podrazumevao strast, snažne emocije, govor iz prvog lica, kreativnost, drskost, idealizam, ludu hrabrost i optimizam, a posledice su bile brojne i živimo u svetu koji je u određenoj meri oblikovan njihovom borbom. Autonomni pokreti na svojim vrhuncima pretili su da na revolucionaran način izmene društvene i ekonomske odnose na širokim teritorijama i za mnoštvo ljudi – feministička borba, širenje skvoterskog pokreta, sukobi sa policijom i fašistima, obaranja cena iznajmljivanja stanova i masovno odbijanje plaćanja povišenih životnih troškova, samo su od neke od taktika i struktura koje su isplivale iz borbe, oličene u reči “autonomija”.

Hronologija i kontekst. Naravno, teško je da se u vremenu odredi jedna tačka i kaže “odavde sve počinje” (lično, ne verujem u linearnu istoriju), no vremenski okvir u kome su se dešavali i u kome se još dešavaju društveni pokreti opisani u knjizi Subversion of Politics vezan je za šezdesete godine XX veka i potonji period u kome i mi živimo. Društveni kontekst jeste kraj razarajućeg II svetskog rata, širenje masovne proizvodnje i stvaranje potrošačkog društva, te u meri u kojoj je stvaranje potrošačkog društva bila uspešno, nastajanje klasnog kompromisa između sveta kapitala i sveta rada – pričam o zemljama Prvog sveta. Porast materijalnog “bogatstva” dovodi do porasta apetita narodnih masa i omladine, te do traganja za srećnijim i smislenijim načinima života, koji ne bi podrazumevali strogu radnu etiku, monotoni rad i krutost patrijarhalnog modela ponašanja – dolazi do eksplozije kontrakultura, LSD-a, samoniklih kritičkih inicijativa, borbe protiv rasizma, borbe za bolje uslove rada, studentskih borbi, feminizma, seksualne revolucije, kritike imperijalizma bogatih… Sve ovo su fenomeni koji se vezuju za revolucionarnu 1968. godinu, no oni su započeli i pre 1968. a nastavili su se do današnjih dana, posebno intenzivno u onim zemljama koje su razvile snažne “autonomne” pokrete na idejama i energiji šezdesetoosmaške pobune.

Međutim, fenomen “autonomije” odnosno autonomnih društvenih pokreta razvijao se u različitim zemljama, pod različitim okolnostima – Italija, a potom Zapadna Nemačka, Švajcarska i Danska – svi ovi pokreti imali su svoje specifičnosti koje je teško sažeto prikazati. Uprkos različitostima, ovi društveni pokreti su delili nekolicinu bitnih osobenosti, a na kraju krajeva i uticali su jedni na druge, međusobno pomažući svoje širenje i čineći jednu heterogenu i raznovrsnu celinu.

Sličnosti i različitosti autonomnih društvenih pokreta u Evropi nakon 1968.

Neke osnovne sličnosti autonomnih društvenih pokreta u pominjanim zemljama (koje su George Katsiaficasu zbog životnih okolnosti bile najbliže, te je na njih stavio fokus), jeste da su nastali jednim delom ukorenjeni u ogromni antiautoritarni talas promene koji je zahvati planetu oko 1968. godine, kao i da su na nivou opštih ideja i vrednosti, ovi društveni pokreti svoje ideje, vrednosti i ciljeve crpili iz nasleđa levice u najširem smislu (ideje solidarnosti, ravnopravnosti, slobode), iako su bili distancirani i neprijateljski raspoloženi kako prema socijaldemokratskim ili komunističkim partijama u parlamentu, tako i uopšte prema partijskoj politici, ali i prema ideološkim nametanjima bilo marksisitčkih, bilo anarhističkih grupa. Njihova politika nije birala put ulaska u sistem, kao ni teroristički put naoružane gerile koja pokušava da preuzme vlast (Crvene brigade, Frakcija Crvene Armije, itd) i koja od većine ljudi čiji samo nemoćne posmatrače spektakularnih medijskih naslova. Autonomni pokreti pokušavali su da na širem društvenom nivou transformišu svakodnevni život, patrijarhalne obrasce, potrošački mentalitet modernog kapitalizma, duh pokornosti pred državnim institucijama, stvarajući komunalne, zajedničke oblike života i delovanja, zasnovane na direktnoj demokratiji, ravnopravnosti i militantnosti.

Prema autoru, feministički pokret je odigrao bitnu ulogu u stvaranju autonomnih evropskih društvenih pokreta i to svojim ličnim pristupom politici, ali i stvaranjem kontra i alternativnih institucija, koje su predstavljale mesta za prikupljanje energije, eksperimentisanje sa različitim oblicima suživota, sklonište od nasilja, ili na kraju krajeva, mesta gde je obezbeđen krov nad glavom. U Italiji je to bio pokret socijalnih centara, koji je uticao na skvoterski pokret u Zapadnoj Nemačkoj i drugim zemljama – zauzimane su prazne i napuštene kuće koje su se pretvarale, u najboljim slučajevima, u mesta koja su koristila celoj lokalnoj zajednici.

Reč autonomija, koja obeležava sve ove pokrete (npr. Autonomia u Italiji, Autonomeni u Nemačkoj), značila je nezavisnost od postojećih institucija, od političkih partija i mehanizama vlasti, ali značila je i želju za stvaranjem drugačijih institucija, drugačijeg sveta i to je, u krajnjoj instanci bila revolucionarna želja. Bukčinova kritika pojma autonomije ne bi mogla da se primeni na autonomne evropske pokrete iz druge polovine XX veka – oni su više bili obojeni socijalnim tj. društvenim tonovima, a ne hedonističko individualističkim (iako su i ovakvi impulsi bili bitni svuda u post68 svetu), težili su obnavljanju zajednice i zajedništva, a solidarnost i uzajamna pomoć bili su među najbitnijim vrednostima ovih pokreta.

Zatim, ono što definiše autonomne društvene pokrete jeste i njihova militantnost i konfrontacija sa postojećim državnim institucijama – na policijsko nasilje odgovaralo se kontra nasiljem i dešavalo se da iz dramatičnih uličnih borbi Autonomeni izađu kao pobednici/e. Niže u tekstu ću da prevedem par opisa i osvrta na ovakve borbe, koji su zabeleženi u knjizi.

Ono po čemu se razlikuju autonomni društveni pokreti u različitim zemljama jeste specifičan kontekst u kome su nastajali. Tako npr. u Italiji, koja je nakon 1968. ušla, po snazi i dinamici društvenih sukoba, u predrevolucionarni period, autonomni pokret se razvijao oslanjajući se na klasičan radnički pokret i činili su ga, pored studenata, omladine i feministkinja, takođe i brojni industrijski radnici, što je opet povezano sa specifičnim italijanskim političkim životom. Italija je imala snažnu komunističku partiju, koja se odlučila na parlamentarno delovanje te je otuđila sopstvene militante i stvorila kritički nastrojene disidente, koji su ukazivali da partijske analize i delovanje više ne razumeju razvijanje modernog kapitalističkog društva niti potrebe radničke klase. Ova kritika se širila i sazrevala, u dobroj meri pod uticajem “operaism/workerism“-a (leve tendencije u Italiji) udružena sa masovnim i militantnim radničkim protestima koji su eksplodirali u “vrućoj jeseni 1969” i nakon kojih je radnička klasa Italije uspela da se izbori za istorijska povećanja plata i smanjenja radnih obaveza. Teorijski, italijanski pokret se dosta oslanjao na marksizam, ali marksizam koji nakon 1968. nije mogao da ostane isti i sve je više dobijao antiautoritarne tonove. Dolazi do širenja marksističkog teorijskog aparata i njegovog oblikovanja svakodnevnim iskustvom – npr. nekadašnje smeštanja centra revolucionarne borbe u fabriku i među proletere kao udarnu pesnicu revolucije, počelo je da se tumači na drugi način – čitavo društvo počinje da se posmatra kao fabrika, društvena fabrika u kojoj svi imamo svoje funkcije, a revolucionarna nada se smešta ne samo među fabričke radnike, već i među otuđene ljude, studente, kontrakulturu, itd… Kako god, sledećih deset godina u Italiji, nakon “vruće jeseni 1969”, društvene borbe su se samo intenzivirale, stvarajući različite inicijative i pokrete, poput onih za obaranje cena nekretnina u celim delovima grada, poput kontrakulturnih Indijanaca metropole kao kreativnog krila pokreta, zatim različitih levih grupa koji su se svrstavale u sabirajući naziv Autonomia operaia (Radnička autonomija), itd. Italijanski pokret je, kao i svi ostali, imao svoje unutrašnje kontradikcije, no on je krajem sedamdesetih skršen spolja, masovnom represijom države i hapšenjem hiljada ljudi.

U Nemačkoj, sa druge strane, autonomni pokret je crpeo svoju inspiraciju od italijanskog, ali nije imao radnički karakter, već više subulturni i kontrakulturni, što je verovatno povezano i sa uspešnim stvaranjem potrošačkog društva u Zapadnoj Nemačkoj. On je svoje korene imao u pokretu protiv izgradnje nuklearnih elektrana, feminizmu, ali i novoj omladinskoj subkulturi – panku. Za razliku od italijanskog pokreta, nemački pokret je uspeo da se tokom godina reprodukuje i razvija – nakon pada berlinskog zida Autonomeni su bili jedini koji su na ulici stali u borbu protiv narastajućeg neonacističkog pokreta i nasilja, transformišući se u antifa grupe. Tu negde vremenski završava knjiga, u ranim devedesetim godinama XX veka, no i danas, Krojcberg je i dalje na svom mestu u Berlinu, skvot Rote Flora je nadavno odbranjen u Hamburgu, antifašističke gupe u Nemačkoj su brojne i militantne, tako da semena zasađena sredinom sedamdesetih u Nemačkoj i dalje daju svoje plodove. U ostalim zemljama, Danskoj, Holandiji, Švajcarskoj, autonomne borbe su uglavnom bile povezane sa skvoterskim pokretom i njih ću da se doteknem u prolazu malo niže u tekstu..

BORBE, NEKI PRIMERI

Italija

Sedamanestog februara 1977, Lučiano Lama, vođa sindikata koje su kontrolisali komunisti odlučio je da dođe na okupirani rimski univerzitet kako bi okončao njegovu okupaciju. Sa sobom je poveo stototine telohranitelja, kamion sa razglasom, te 2000 sindikalista kojima je rečeno da su potrebni na univerzitetu. Indijanci metropole, naoružani gumenim tomahavcima i vodenim balonima su mu vikali “Lama treba da je na Tibetu!”, “Više crkvi, manje škola!”, “Želimo da radimo više, a da nas plate manje”… Ubrzo nakon toga došlo je do sukoba između telohranitelja i studenata autonomista, koji su uspeli da izbace Lamu sa univerziteta i unište platformu sa koje se on obraćao. Nakon toga je dve hiljade policajaca napalo rimski univerzitet, bacajući suzavac i pendrečeći svakog na koga su naišli. Dva dana nakon toga 50 000 ljudi je izašlo na ulice, marširajući protiv policije, sindikata i Komunističke partije Italije. Prevešću na kraju teksta saopšte Indijanaca Metropole povodom ovih dešavanja.link

– – –

Jedanaestog marta policija je s leđa ubila Francesco Lorussoa nekadašnjeg člana levičarske grupe Lotta conttinua, nakon sukoba koji je izbio između fanatične Katoličke omladine i drugih studenata na univerzitetu u Bolonji. Sutradan tokom konferencije za štampu Lorussovog brata i prijatelja došla je vest da policija napada univerzitet. Hiljade ljudi je spontano odgovorilo na napad, oslobađajući centar grada od prisustva policije, prebijajući ih i postavljajući barikade. U danima nakon toga, 3000 hiljade karabinjera i policajaca je organizovalo napad na univerzitet, da bi otkrili da je on prazan. Neredi su se raširili u Rimu, Turinu, Padovi, itd.link

Nemačka

Trećeg juna 1980, nemačka policija je imala najveću mobilizaciju svojih snaga još od vremena Hitlera – oko 8000 dobro opremljenih policajca napalo je Vendlandere (Wenlanders), koji su pružali pasivan otpor. Ko su bili Vendlanderi? Oko 5000 aktivista i aktivistkinja koji/e su zauzeli gradilište na kome se gradilo skladište za odlaganje nuklearnog otpada i na njemu proglasili “Slobodnu republiku Wenland“, uživajući snažnu podršku lokalnih seljaka. Njihov otpor je skršen nakon mesec dana, no nakon nasilja policije nad nenasilnim demonstrantima, hiljade ljudi širom Nemačke je pobesnelo i demonstracije su se održale u preko 25 gradova. U Berlinu se okupilo više od 15 000 ljudi i poslat je poziv da se okupiraju parkovi i prazne zgrade, kako bi se napravila baza za dalju borbu. Sam taj poziv nije imao velike posledice, no sva dešavanja su dovela do stvaranja radikalnog jezgra otpora širom zemlje. Ekolozi, feministi, studentkinje, otuđena omladina i seljaci su se kanalisali u vanprlamentarni kulturno politički pokret otpora ne samo nuklearnoj energiji već i sistemu koji promoviše nuklearnu energiju.

– – –

Dvadeset i osmog februara 1981. dolazi do nastavka gradnje nuklearne elektrane u Brokdorfu, koja je stopirana 1976, nakon oštrih sukoba. Nakon mesec dana okupilo se oko 100 000 demonstranata, a sa druge strane je bilo oko 20 000 policajaca i vojnika. Ovaj put demonstranti nisu bili nenasilni. Policija je napadanuta palicama, kamenjem, Molotovljevim koktelima.

– – –

Skvoterski pokret je bio raznovrstan i činili su ga rokeri sa radničkim bekgraundom, imigranti, studenti, anarhisti, samohrane majke… Policija je u decembru 1980 u Berlinu, započela napad na skvotirane kuće, što je dovelo do masovnih hapšenja, žestokih uličnih borbi i daljih okupacija kuća. Dvanaestog decembra uhapšeno je preko 100 ljudi, a duplo više je povređeno na barikadama i u odbrani kući, koja je trajala celu noć. Skvoterski pokret se brzo raširio kroz celu Zapadnu Nemačku. Skvoteri u Frajburgu su pozvali na nacionalni dan demonstracija protiv policijskih napada i demonstracije su se održale u sve i jednom gradu Zapadne Nemačke. U mnogim gradovima je došlo do sukoba sa policijom, u Hamburgu je policija napala oko 5000 demonstranata. Ovaj petak je nazvan Crnim petkom. Nakon Crnog petka, nemačka vlada je započela nacionalnu propagandnu kampanju protiv skovotera, pokušavajući da ih izoluje i prikaže kao povezane sa terorističkim grupama.

Amsterdam/Holandija

Tridesetog aprila 1980, povodom proglašenja nove holandske kraljice, kraljice Beatriks, organizovani su protesti u vidu miroljubivih karnevalskih demonstracija, kojima je cilj bio da se skrene pažnja na loše uslove stanovanja. Nakon što je policija u punoj spremi napala delove protesta, ljudi su odgovorili na napad takvom silinom da policija nije mogla da kontroliše situaciju i dobila je takve batine, da se jedan od policijskih čelnika sledeće nedelje žalio da njegovi ljudi ne mogu da obavljaju svoje dužnosti zbog psiholoških problema. U Holandiji skvoteri su imali naziv krakeri (kraakers) i u ranim osamdesetima su bili u stanju da kontrolišu ulice. Međutim odgovor vlade je bio oštar, donosili su se sve represivniji zakoni, a organizovani su građanski komiteti i fudbalski navijači da napadaju i čiste skvotirane kuće.

Ryesgade/Kopenhagen

U septemebru 1986. stotine ljude je zauzelo deo Osterbro kraja u Kopenhagenu i držali su ga pod svojom kontrolom 9 dana, uprkos napadima policije i fašista. Borba za Ryesgade izrasla je iz krize nekretnina, ali bila je i nastavak antiimperijalističke borbe. Unutar “zone oslobođene od pandura” jedna od prvih stvari koje su urađene bilo je spaljivanje zgrade u vlasništvu američke “Sperry korporacije”. Jedan od aktivista je tada izjavio: “Nije dovoljno samo da se priča. Ljubav je borba. Borimo se protiv beskućništva i džentrifikacije, ali i protiv SAD, Južne Afrike i kapitalizma, kako bi pokazali našu solidarnost. Mnogi od nas išli su da rade u Nikaragvu. Sada se borba vratila kući“. U borbi sa policijom, Autonomeni su bacali molotovljeve koktele, kamenje, cigle i postavili barikade kako bi odbranili oblast Ryesgade. Nakon što se policija povukla, barikade su ojačane i počela je velika ulična žurka. Ujutro je policija ponovo napala i suočila se sa “betonskom kišom”, no ovaj put je napala sa dve strane u isto vreme i uspela je da se probije na jednoj strani. Kada se činilo da je sve izgubljeno, Autonomenima je došlo u pomoć stotinjak ljudi iz grada, napalo policiju sa boka i nateralo specijalce u beg.

OSLOBOĐENE TERITORIJE

Krojcberg/Berlin

Skvoteski pokret je spontano napravio svoju bazu u Krojcbergu. U njemu je živela značajna turska populacija, a postojala je i razvijena kontrakulturna scena. Krajem sedamdesetih je započelo masovno zauzimanje i skvotiranje zgrada. U trenutku najveće snage, skvoterski pokret je kontrolisao 165 kuća, a u svakoj je živela gomila ljudi. U osamdesetima se u Krojcberg doselio veliki broj ljudi sa “alternativne scene” koji su tada činili približno 30 000 od ukupno 145 000 stanovnika Krojcberga. Pank rok je postao muzika pokreta. Iz lične perspektive i ja sam prvi put došao u Krojcberg/Berlin preko pank roka – bio sam na turneji po Evropi sa svojim bendom i Berlin je bio jedna od destinacija. Svirali smo u Kopi skvotu. Susret sa Krojcbergom mi je bio jako interesantan – dolaziš u deo grada gde su, kako ti se čini, skvotovi na sa svakom koraku, anarhističke zastave po prozorima, svuda su ljudi sa alternativnim lajfstajlovima, zatim tu su imigranti, politički i antifašistički plakati, nigde nema policije… Istina, danas je većina skovotova u Krojcbergu transformisana u “haus projekte”, odnosno na neki način legalizovana, no to je druga priča.

Kristijanija/Kopanhagen

christiania-mural-635x476U septembru 1971, okupirana je nekadašnja vojna baza na ostrvu Kristijanija, u Kopanhagenu. Na početku ih je bilo pedesetak, no tokom godina raznovrsna grupa od oko 1000 ljudi je pretvorila 156 napuštenih vojnih zgrada u svoj dom. Tamo je stvoreno više od 200 radnih mesta u samoorganizvanim institucijama Kristijanije, kao i kontrakulturni raj. U Slobodnoj republici Kristijaniji ljudi su živeli u ilegalnoj alternativnoj zajednici u kojoj je jedini autoritet bio Ting, prastari danski oblik donošenja odluka konsenzusom. Iako je Kristijanija skvotirana, sakupljala se renta za komunalne projekte i potrošnju – svaki komšiluk je imao osobu zaduženu za sakupljanje minimalnih prihoda, a svaka radnja, restoran ili kafana davali su nešto u “veliku kutiju”. Iz toga su pare išle u “male kutije” koje su postojale u svakom komšiluku, i polovina tog novca se trošila na održavanje strukture koja obezbeđuje da se donose odluke u bazi, na osnovnom nivou, kao i za sprovođenje samoniklih ideja i inicijativa. U Kristijaniji se sprovodila politika dostupnosti “droga života”, poput marihuane, hašiša, pečurki, a zabranjene su bile “droge smrti”, odnoso spid, heroin, kokain, što je ljudima u Kristijaniji provilo dvostruke probleme – sa državom zbog slobodnog korištenja marihuane i sa dilerima zbog zabrane korištenja heroina. Dolazilo je do različitih sukoba i nasilja po tom pitanju, no ova politka je ostala na snazi u prostoru Kristijanije.

Hafenštrase/Hamburg

U isto vreme kada je skvoterski pokret doživeo vrhunac u Berlinu, u Hamburgu je, 1981, bez mnogo pompe zauzeta grupa kuća u ulici Hafen, u St. Pauli delu grada. Ovih osam kuća je postepeno postala najznačajnija pojedinačna borba koju se vodili autonomni pokreti u Evropi. Ponavljani pokušaji gradskh vlasti da izbace skvotere nisu uspevali, zahvaljujući odzivu hiljada simpatizera i stotina uličnih boraca. Dok je na drugim mestima skvoterski pokret trpio poraze, otpornost Hafenštrasea dobila je skoro pa mitske proporcije među evropskim Autonomenima. Jedan pamflet je to ovako opisao: “Sve je prisutno u ovoj borbi: militantni otpor, borba da se živi zajedno u komunama, internacionalizam, borba za samoorganizovanja i kolektivne strukture. Ulica Hafen nam je pokazala da odlučna borba može da bude put za mnoge ljude.” Za razliku od Berlina gde su skvoteri bili studenti ili radnici, u Hafenštrasaeu energija se u dobroj meri crpila iz lumpenproletarijata, što je predstavljeno parolom “Kriminalci sveta, ujedinite se!”.

Problemi i ograničenja. Rezime.

Radikalizacija i politizacija većeg broja ljudi otkriva slične obrasce strategija i praksi koje se javljaju. Jedna od podela jeste na tvrde i meke, revolucionarne i reformističke. Reformisti prave partije i ulaze u parlament želeći da menjaju sistem iznutra, uspevajući u borbi za konkretne i male zahteve (poput Zelenih u Nemačkoj), a na kraju završavajući tako da promene sebe i obesmisle ono za šta su se na početku zalagali. Revolucionari imaju beskompromisne ideale i mnoštvo zapaljivih reči, no najčešće završavaju u izolaciji, pošto svet prolazi mimo njih, a svakodnevno preživljavanje ima svoju upijajuću rutinu. Ukoliko ne završe u izolaciji, lomi ih snažna represija države, koja povećava ovlaštenja policiji, donosi nove setove zakona koji smanjuju “građanska” prava, ubacuje krtice u pokrete, itd. U tom sukobu neki se odluče na dalju militarizaciju, stvarajući zatvorene terorističke grupe, koje više ne uspevaju da komuniciraju sa širim društvenim grupama, a uvek dobro koriste političarima u donošenju novih represivnih zakona, zbog navodnog čuvanja opšte bezbednosti od terorističke pretnje. Zatim, kada su ovi pokreti dovoljno snažni i istrajni, država pokušava da ih razbije nuđenjem šargarepe, odnosno stvaranja legalnih osnova za njihovo upijanje u sistem – skvoterima nudi da žive u zgradi po ceni od jednog evra, ili na neki drugi način da reše svoje probleme kroz institucije i onda dolazi do rascepa između politički svesnijih ljudi i grupa, te onih koji pokušavaju da reše svoje svakodnevne probleme.

Autonomni pokreti su uspevali da osciliraju između ovih krajnjih mogućnosti – odbijali su institucionalnu politiku, iako su neki ljudi iz njih završavali u takvoj politici, a odbijali su i avangardnost malih terorostičkih grupa. Pokušavali su, kako su znali i umeli, da odgovaraju na “zavadi pa vladaj” strategiju države. Međutim to ih nije činilo otpornim na unutrašnje kontradikcije i sukobe – heterogenost donosi živost, ali i nerazumevanje, a kako raste stepen militantnosti i nasilja u društvu, tako sve lakše postaje da se međusobno nerazumevanje počne zamenjivati pesnicama ili težim oblicima nasilja. Takođe život stalnog stresa i sukoba, lako dovodi do osećaja sprženosti, udaljenosti od dojučerašnjih prijatelja i gubljenja smisla u svakodnevnoj borbi. To su sve iskustva koja su bila prisutna u autonomnim pokretima.

Sa jedne strane snažna represije državnih organa, a sa druge mnoštvo unutrašnjih sukoba, razlika i nerazumevanja. Policijski pendreci protiv kreativnosti i žudnje za slobodom. Izolacija gradskog života nasuprot kolektivnom životu u komunama. Interesi kapitala protiv interesa ljudi. Nasilje protiv nenasilja. Pokornost protiv slobode. Pitanje uticaja društva spektakla na formiranje buntovničkih identiteta. Stvaranja izolovanog društva koje je samo sebi dovoljno i zatvoreno u sebe i koje ne interesuju širi društveni problemi. Sve su ovo nedoumice povezane sa autonomnim pokretima, ali i uopšte sa pokušajima stvaranja alternative svetu u kome živimo, svetu ubijanja ljudskog duha, svetu medijskih spinova, najnovijih epizoda Velikog brata i najsvežijih spekatakularnih koncerata.

Knjiga Georga Katsiaficasa pisana je jednostavnim jezikom i lako se čita, ukoliko imate osnovno znanje engleskog. On je u knjizi ponudio svoj pogled na temu koja nije mnogo obrađivana – na radikalne, autnomne evropske pokrete iz druge polovine XX veka. Nije se mnogo bavio idologijama u knjizi, tvrdeći i da su ljudi u autonomnim pokretima najčešće osećali zazor od ideologizovanog mišljea, već je više stavljao naglasak na kontrakulturne specifičnosti – ne znam da li je ovo njegov subjektivan izbor, ili realan istorijski prikaz. Knjiga je završena u devedesetima, tako da nema u njoj zadnjih dvadeset i kusur godina – stvaranja alterglobalizacijskog pokreta, ekonomske kriza iz 2007, masovnog otpora merama štednje kojima neoliberalni poredak pokušava da preuzme kontrolu u Evropi, a nema ni npr. grčkog autonomnog/anarhističkog pokreta koji je po svom intenzitu i snazi možda najbliži nekadašnjem italijanskom. Kako god, ako se odlučite na čitanje, nećete se pokajati.

Evo linka:

Subversion of politics

DODATAK

Saopštenje Indijanaca metropole (Italija, 1977) nakon što je ministar unutrašnjih poslova objavio na televiziji da će da donese nove represivne mere protiv pokreta:

“Dragi Veliki poglavice Mutnog lica i ministru,

Slava tebi, Mutnom licu tevtonskog dizajna. Koliko smo samo bili sretni što smo te videli u Magičnoj kutiji. Tvoj zmijski jezik divno je siktao; tvoj metalni glas pljuvao je otrov na ljudsko pleme. Rekao si:

Mi im poručujemo kako nećemo da dozvolimo da Univerzitet postane utočište za Indijance metropole, frikove i hipike. Mi smo odlučni da koristimo ono što oni nazivaju sredstvima represije, a što ja zovem demokratskim oblicima zakona i reda.

Nastavljamo da u tišini buljimo u Magičnu kutiju. Naša tišina sadrži svu onu mržnju koju ljudsko pleme može da sakupi protiv vašeg Zlog legla, svu mržnju koju će stotine hiljada mladih ljudi iz getoa nehumanih Metropola da urla protiv Čudovišnog društva koje nam govori da progutamo našu patnju.

Ali “gutajte vašu patnju” su reči koje postoje samo u vašem jeziku, u vašim trulim društvenim odnosima, u vašim očima koje su beživotne i bez ljudskosti.

Ne, ministre Kosiga, mi to nikada nećemo da “progutamo”!

ZATO ŠTO JE NAŠA VOLJA ZA ŽIVOTOM SNAŽNIJA OD VAŠE ŽEĐI ZA SMRĆU. ZATO ŠTO, U SVETLIM TONOVIMA NAŠIH RATNIH BOJA MI NOSIMO CRVENU BOJU KRVI STOTINA NAŠIH DRUGOVA I DRUGARICA, MLADIH LJUDI KOJI SU UBIJENI NA ULICAMA OD STRANE VAŠEG “DEMOKRATSKOG” ZAKONA I REDA, UBIJENI HEROINOM U OČAJU GETOA I UBIJENI U POLICIJSKIM BLOKADAMA PUTA, SAMO ZATO ŠTO NISU IMALI DOZVOLU ZA MOPED!

Izgradili ste rezervat za nas i sada hoćete da nas saterate u njega, u getoe marginalizacije i očajanja. To više nije moguće! Jer upravo je naša pobuna eksplodirala u getu! Danas Ljudska bića ponovo otkrivaju sama sebe, pronašla su svoju snagu, svoju radost kolektivnog života, svoj bes i svoju žeđ za komunizmom.

Vaše policijske ubice, obučene kao Marsovci, jurile su nas do Univerziteta. Mislile su da mogu da unište naše snove, našu želju za menjanjem sebe i menjanjem sveta. Ali niste razumeli. Vaši Mali mozgovi mogu da misle samo o gladi, represiji, nasilju, specijalnim zakonima i smrti. Niste razumeli da Nikada više nećete da budete u stanju da nas uništite. Zato što naš bes i naša maštovitost urliču glasnije od vaše žeđi za osvetom!

Ministre Kosiga, mi prihvatamo vaš objavu rata, kako bi borba mogla da se pretvori u Rat za totalni poraz vašeg Zlog legla.

Dok god trava raste na Zemlji, dok god Sunce greje naša tela, dok god nas Voda zapljuskuje i Vetar prolazi kroz naše kose, MI NIKADA VIŠE NEĆEMO DA ZAKOPAMO NAŠ RATNI TOMAHAVK!”

Indijanci metropole severnog Rima

Izjava učesnice protesta u kome je policija proterana iz centra Bolonje, nakon ubistva Fancesca Lorussoa (Italija, 1977):

” Policija je nestala. Umor. Bes. Radost. Dašak pobune, nakon godina ulagivačke pokornosti. Lica drugova se smeše; njihove oči su crvene od suzavca. Boce dobrog vina uzetog iz barova dodaju se naokolo. Šampanjac, džointi, molotovljevi… Klavir svira Šopena. Na sredini ulice. Neko ga je izneo iz bara. Odmah do barikade… Danas niko ne naređuje. Sutra? Sutra će oni da se vrate sa tenkovima. Ponovo će da nas polome. Ali danas, bar par sati, ova zemlja je slobodna. Šopen. Vino. Bes i radost.”

Iz otvorenog pisma berinskog skvoterskog plenuma, namenjenog građanima (Nemačka, 1981):

“Kada smo ih okupirali, to nije bilo samo zbog toga da obezbedimo prostor za život. Mi smo želeli i da ponovo živimo i radimo zajedno. Želimo da zaustavimo proces izolacije i uništavanja zajedničkog života. Ko u ovom gradu nije svestan surove usamljenosti i praznine svakodnevnog života koji rastu u sve većem poništavanju starih veza, putem urbanog razvoja i drugih vrsta gradskih planova. Oni su isterali više ljudi iz njihovih domova, nego rat.”

Objašnjenje jednog od stanovnika Kristijanije o načinima donošenja odluka u Kristijaniji:

“Ukolio se javi problem, on se prvo raspravlja u kući u kojoj je nastao i u kojoj će, idealno, da bude i rešen. Samo ukoliko se ne reši na nivou kuće, sazvaće se sastanak celog komšiluka, da se on raspravi. Na taj način, kuća i komšiluk moraju da reše ovaj problem, da se ne bi sazivao sastanak cele zajednice, a u tom slučaju, većina ljudi je već čula za problem i razmotrila različite mogućnosti. Mi nikada ne glasamo na sastancima zajednice, niti imamo plenume, zato što tada jedni ljudi donose odluke za druge. Imamo sastanke zajednice samo onda kada je to potrebno – nekada ih nema godinama, a nekada se dešavaju svakih nedelju dana.”