Sasvim običan dan

(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

Tiho je. Ptice su se ućutale i samo se povremeno pojavljuju u sve manjim rojevima, skladno mašući krilima uzlećući iz obližnje šumice, pojačavajući osećaj tišine svojim bešumnim kretnjama prostorom. I magla je tu, ali ne ona gusta i neprozirna, već magla koja dopušta da vidiš, ali ne i da gledaš u daljinu – stvari oko mene su možda mokre i prigušene, ali su i opipljive – međutim najviši vrh nevelikog Kosmaja, koji inače u meni budi maštovitost mitološkog pripovedanja, sada je nevidljiv. Bukulja, sa desne strane, kao i nepoznata planina iza nje, planina kojoj sam nadenuo ime Troglavi Bog, zato što ima tri podjednaka, pravilno raspoređena vrha – takođe su nevidljivi, utopljeni u melanholičnu obuhvatnost jesenje magle. (Kao i ceo magični i nepostojeći svet iza Troglavog Boga, koga sam zamišljao u bistrim prolećnim i letnjim danima, začaran lepotom onižih planina što nestaju u daljini.) Vetrić u dvorištu je dovoljno jak da povremeno, tu i tamo, otkine crvenkasti, žućkasti, ili pak smeđozeleni novembarski listić sa trešnje, ili mušmule, poigra se s njim, pre nego što ga pusti, odbaci i ostavi kao hranu blatnjavoj zemlji.

Planine se ne vide, ali njihov uticaj je i dalje prisutan, pošto me pogled ka njima, u maglu, smiruje, dok dodajem ocu neophodan alat, koji je, naravno, svuda naokolo osim tamo gde treba da bude – u njegovoj ruci, u njegovom džepu, pokraj skele, ili na krovu u izgradnji. Ali nije to njegova rasejanost, to su mali, razigrani i zločesti kosmajski demoni. Ne prohujale godine, ne nervna usplahirenost i neorganizovanost, do sopstvenog kraja, besmisleno hiperaktivne osobe, već nestašni demoni, koji povremeno uđu i u njega, terajući ga da, sa visine krova u izgradnji, zavapi kao mudrac među budalama – pa zašto sad nema čekića kad je tu bio i kako to njegov sin ne može da pronađe flomaster koji je sigurno tu negde u dvorištu, ta maločas ga je, možda već i jučer, koristio da nešto obeleži. Aha, kaže, evo ga ipak u drugom džepu jakne na njemu.

Pred kraj dana sam ostavio njega i tek došlog komšiju, ispisao se sa mini gradilišta, presvukao i odjurio da što pre skuvam nešto za jelo. Komšija, u koga su takođe u trenutku ušli nestašni kosmajski demoni, započeo je šalu, izazivajući moga oca da nastavi da radi jer i on hoće da mu se pridruži. I izazov je nevoljno prihvaćen. Dok sam kuvao povrće i dok je mrak sve više padao, reski zvuk rezanja lima fleksericom, potmulo udaranje čekića i povremeno dobacivanje, jednog umornog, gladnog i sedog čoveka i jednog ne skroz pokretnog Miloša Obilića, šamarali su tišinu jeseni, odašiljući talase nemira oko sebe, koji su se u mojoj glavi pretvarali u nepovezan i površan tok misli o večitim kosmološkim pitanjima bez pravog odgovora: „Starost, provereno, ne donosi mudrost“, zatim „Pa nije ni sigurno da se radi po mraku, kada je jedan radnik umoran, a drugi jedva pokretan“, a potom „Ma nek rade šta hoće, nisam im ja majka, ionako sam ubedljivo najmlađi u krugu od kvadratnog kilometra “.

I uspeli su, poterani demonima, inaćenjem i bukom sopstvenih ličnosti, sat vremena kasnije da potpuno završe krov iznad bunara, kao i krov iznad hidrofora, pre najavljenih kiša, pre nego što su ih demoni napustili i pre nego što su stali da se zapitaju – a šta nam je ova strka uopšte trebala? A još sat vremena kasnije, jedan od protagonista ove priče, onaj sedi, vozio je auto ka Aranđelovcu, dok je onaj drugi, junačni, sedeo kraj njega, sa metalnim opiljkom u oku, nezvanim gostom tek pridošlim nakon rezanja lima bez zaštitnih naočara.

Tišina, ta stara i draga prijateljica, ponovo se, bar na kratko, spustila na spoljnji svet, zajedno sa tminom kišovite i maglovite jesenje noći, podno nevidljivog Kosmaja, spajajući završetak sa početkom dana i iznova (i iznova) svojim prisustvom potvrđujući cikličnost svega što može da postoji pred otvorenim ljudskim očima.