(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

(Dve propratne impresije:

1) Razgovor pre koncerta o politički i emotivno učvorenim temama koji pažljivo slušam, kao što se pažljivo slušaju stvari od kojih zavisi pravac života kojim će dalje da se krene.

2) Prijateljev ushićeni izraz radosti nakon koncerta: “Ja živim za ovo!”, koji jednim delom deluje zarazno na mene, a drugim delom u meni stvara zbunjenost koja, gledajući sa strane, može da podseti na distancu – zato što osećam da je moj život, makar i ne mogao to preciznije da izrazim, negde drugde, a ne na koncertu kome sam prisustvovao.)

Neurosis je bitan bend. Kada kažem bitan to znači nekoliko stvari – pre svega, na ličnom nivou, Neurosis je oblikovao i pomerio moj muzički ukus u mlađim danima, onda kada se moj muzički ukus još gradio u jeku fascinacije brzom hardkorpank muzikom. Zatim donosio mi je brojne, hm, intimne trenutke utapanja u muziku koja se sluša, čineći da se koža ježi i da se oseti skoro pa strahopoštovanje pred zvukovima što dopiru iz zvučnika. I još, Neurosis je bend koji dovoljno dugo svira i dovoljno dugo izdaje dobre albume da u određenoj meri postaje deo života, kada se pitaš koliko će još vremena da bude potrebno za novi album, kada tražiš neki od brojnih pratećih projekata članova Neurosisa, ili kada se vraćaš nekom od starih albuma koga si nekad davno pažljivo slušao. I ne samo to – pored ove moje lične dimenzije, Neurosis je bitan bend i po uticaju na druge ljude i bendove. Oni su svojim stvaralaštvom izašli iz okvira hardkor krast pank subkulture, stvarajući sopstveni originalni zvuk koji je kulminirao na Souls at Zero albumu i koji su dalje nakon toga godinama razvijali da bi njime uticali na mnoštvo drugih bendova iz različitih alternativnih subkultura.(1)

Od vesti da Neurosis dolaze u Zagreb, koju sam dočekao sa entuzijazmom i elanom, pa do dana samog koncerta u kome sam potpuno zaboravio da koncerta uopšte ima, prošao sam uobičajen put nesigurnog koncertnog dogovaranja (koje isklizuje kroz prste), matematike koja mi se nije uklapala, radnog vremena koje uvek štrči i kvari harmoniju najboljih planova i maštanja, te konačno inercije koja donosi zaborav. Sreća pa je gerilska akcija upadanja u moju kancelariju pomogla da se sve kockice sklope. (A ček, koncert je danas? – znam da sam pomislio.) Radno vreme skraćeno, prevoz obezbeđen, baš kao i povratak, karta će da se završi. Čak i u takvoj ponudi, već pominjana inercija (i matematika) me vukla da se ne pomeram i da ostanem u Begeu. Na sreću, nije me vukla dovoljno jako, pošto sam ubrzo odjurio kući po pasoš, da bih sat vremena kasnije bio u autu koji je jurio ka Zagrebu 160km/h.

Prvi su svirali beogradski Consecration, ali na to stvarno nisam mogao da se fokusiram u svoj toj jurnjavi, radije sam izabrao da provedem malo vremena napolju sa drugarima koje ionako ne viđam često. Oko 21:10h ulazimo unutra, prostor je taman prave veličine za ovakva dešavanja i dopada mi se, po mojoj slobodnoj proceni unutra može da stane oko 1000 ljudi, a na relativno velikoj bini postavljena je sva oprema. Oko 21:20h ljudi sa kapuljačama na glavama se muvaju oko instrumenata i desetak minuta kasnije počinju prvi tonovi A sun that never sets pesme i tu počinje hipnotička vožnja. Nakon nje, pesnica u glavu – Locust star, meni jedna od najdražih Neurosis pesama, sa pomahnitalim krajem u kojem basista iz sebe izvlači animalno zapevanje. Dalje ide šetnja kroz karijeru, više i ne znam šta se sviralo, znam da je bila At the well i još nekolicina pesama koje ne mogu da smestim u sećanju. Sad nešto razmišljam, youtube je možda jednim delom ubio magičnost koncertnog dešavanja, pošto nudi pregršt različitih snimaka iz različitih vremenskih perioda benda, tako da sa te strane znaš šta da očekuješ i imaš osećaj, na osnovu onoga što gledaš, da si već bio na koncertu. Skot Keli i Stiv Von Til (gitaristi) su po običaju ozbiljni i distancirani, basista Dejv Edvardson deluje kao najveći šmeker među njima, pošto za razliku od ozbiljnosti ostatka benda, on se osmehuje dok svira, gleda u pravcu publike i deluje kao da uživa u svakom tonu koji želi da podeli sa drugima. A klavijaturista Noah Landis kao da je u mračnoj ekstazi, udara palicama i šakama po klavijaturama, gura ih i pomera, da bi sledeći trenutak gledao negde u daljinu. Bubnjara namanje vidim, no on je muzički najprisutniji, pošto daje kompleksnu ritmičku bazu za sva dešavanja na bini. Dakle, kao što rekoh, youtube je jednim delom doneo predvidljivost koncertima, ali opet naravno, on nije mogao, niti može da umanji i obesnaži energiju i snagu živog benda koji se unosi u svaki ton koji svira. To veče život je dobio jedan poen, a spektakl nula.

Neurosis nikada nisam doživljavao kao muzički kompleksan bend. On je svoj zvuk gradio na stvaranju atmosfere, ponavljanju, snazi i dobrim aranžmanima (sada mi Killing Joke, Amebix i Pink Floyd padaju na pamet), a ne na gitarskoj virtuznosti i brzim prstima. Još se sećam kada sam prvi put poslušao neki njihov album – tamo negde krajem devedesetih, Souls at zero je bio sveže snimljen na kasetu od 90 minuta, koja je do kraja bila popunjena sa još jednim kultnim albumom od benda His hero is gone. Ležao sam na krevetu u Sr.Mitrovici, pred spavanje sam stavio na uši slušalice vokmena i prepustio se novoj muzičkoj avanturi na ničijoj zemlji između budnosti i sna. I onda je iz polusna izronila muzička fraza koja se ponavljala i pred kojom sam se naježio(2). Inače, Souls at zero album je predstavljao prekretnicu u zvuku benda, sirovost i brzina su zamenjeni repetitivnim ritmovima i melodijama, semplovima, orkestarskim aranžmanima. Dalje su samo nastavili u tom smeru.

I dok sam ih posmatrao na bini, u glavi su mi iskrsavale nedorečene misli o njihovoj muzici i pristupu muzici, o američkom društvu i subkulturama u njemu. Nekako kod Amera mi je sve drugačije, drugačiji su mi tripovi, drugačije mi je ta scena, drugačija mi je politika koja ju prati. Dok su u Evropi preživeli levi antiautoritarni socijalni pokreti, na koje se kasnije pank nadovezao, u Americi je vlada rešila te “probleme”, razvila je brutalno potrošačko društvo, zasnovano na radu bez socijalnih prava, na kreditima, bez zdravstvene zaštite, sa pokidanim osnovnim međuljudskim odnosima, uvek na korak od toga da ostaneš na ulici (3). Mislim da se ta vrsta očaja oseti i u Neurosis muzici – izolacija, klaustrofobija, traganje za drugačijim svetom od postojećeg koje nije obojeno nadom u ljude, već povlačenjem od ljudi, u svet mitova, snova i vizija, verovatno i u svet narkotika. Da se ne lažemo, ja ne mogu da dugo slušam Neurosis, nakon par dana postanem nadrkan na loš način, ali ne mogu da ne osetim da su oni u svoju muziku ugradili sebe na autentičan način, ugradili su svoja iskustva u svetu i svoja osećanja, što je, verujem, zdrava osnova za svaku umetnost (4), pa makar ona bila i ružna, teška i prljava. Možda može da bude problem to što se oni u svom stvaranju dotiču arhetipskih i mitskih slika, te apstraktnih “duhovnih” tema, koje mogu drugima da posluže kao materijal za mistifikovanje i glorifikovanje. Ne vidim prostor za tako nešto. To veče ispred mene je bio odličan bend koji je koristeći psihodeličnu stranu ekstremnih potpravaca rok muzike, stvorio jednu kranje zanimljivu muzičku stvarnost zasnovanu na teškim gitarama, smenama bučnih i tihih delova, te dugačkim pesmama i dobrim i psihodeličnim aranžmanima. Ni više, ni manje.

I ne znam koliko je koncert trajao. Možda sat i po vremena. Basista je pred kraj polomio jednu žicu. Znam da su završili sa Stones from the sky i to je bio tako furiozan završetak da bi svaki poziv na bis bio suvišan. Gledam Skot Kelija kako u zanosu svira poslednje tonove i kako mu puca žica, ali on nastavlja dalje. Sa poslednjim tonovima pesme skrećem pogled na Von Tila i vidim da su njemu sve žice na gitari popucale, štrče na sve strane. Nakon ovakvog kraja buka mi zuji u ušima, to veče, sutradan i dan nakon sutradan. Ležem u pola pet, budim se prvo u šest, pa onda u osam i to je to, nespavanje je kolateralna šteta jako dobrog koncerta, minimalna cena za super iskustvo i na momente katarzični užitak. (5)

FUSNOTE

(1) Neurosis često dovode u vezu sa tzv. post metalom. Meni je taj pojam stran – ta vrste definisanja podseća me na potrebu muzičke industrije da što bolje zapakuje proizvod koji želi da proda, stvarajući nešto sa čime mladi ljudi treba da se identifikuju. Takođe, mislim da su koreni Neurosisa u hardkor panku, Amebixu, Killing Jokeu (i još par bendova) i da su Neurosis iz tih korena stvorili osobitu i za njih karakterističnu muziku, koju nema potrebe svrstavati u drugu policu pored Neurosis police.

(2)I dalje mi je Souls at zero najbolji Neurosis album, zato što je nastao u direktnom dodiru sa krasterskom hardkor pank prošlošću, a predstavljao je prvi korak u njihovu budućnost, budućnost epskih, dugih i psihodeličnih pesama.

(3) Subkulture i subkulturni identiteti su nastale tamo gde su nekada bile zajednice i društvena solidarnost, stvarajući svoje svetove, sa svojim pravilima ponašanja, oblačenja i mišljenja, često u ratu sa ostalim svetovima, a opet beznadežno utopljene u kapitalizam. Sada više pratim intuiciju, na osnovu anegdotskih i nepotpunih zapažanja, no čini mi se da je specifično za takvo subkulturno delovanje u SAD (i drugde, samo u manjoj meri) da prvo postane bitno šta si ti (anarhista, vegan, ili nešto četvrto), da bi tek potom i možda došla na red priča šta ti radiš u životu, umesto da bude obrnuto. Postane bitnije da se držiš određene definicije samog sebe, umesto da živiš svoj život kako znaš i umeš, a ta vrsta držanja do definicije, podrazumeva i da druge ljude procenjuješ na osnovu uklapanja u pravila te definicije. I to sve u društvu visoko razvijenog kapitalizma, koje na sve strane baca identitete na prodaju, koje jednostavno ne nudi izglednu alternativu kapitalističkoj ekonomiji, u kome pored demokrata i republikanaca ne postoji politička artikulacija nezadovoljstva i u kome su međuljudske veze pokidane, tako da iskustvo subkulture, takvo kakvo je, na drugoj strani postaje jedino sredstvo za građenje intimnosti i veza sa drugim ljudima. Čitao sam negde intervju sa likom koji je pokušavao da u ovakvom kontekstu objasni zašto je mladim aktivistima u SAD toliko bitna postala npr. tema veganstva i životinjskih prava – sve ostale teme, poput ekonomske politike, socijalne i zdravstvene zaštite, organizacije života, toliko prevazilaze njihove mogućnosti delovanja i uticaja, da ni ne pokušavaju da im se posvete.

(4)Kada kažem umetnost mislim na ljudsku potrebu za stvaranjem, a ne na samozaljubljene, egoistične i razmažene osobe koje vole da se identifikuju sa pojmom umetnika, kako bi naglasili svoju posebnost i neshvaćenost.

(5) I hvala svima koji su mi pomogli da dođem na ovaj koncert, moja zahvalnost može da se meri samo sa mojom željom da im nekada i nekako uzvratim za dobronamernost i pažnju.