(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

Let’s not live like slaves, dokumentarac, avgust 2013. Režiser: Yannis Youlountas. Trajanje: 89 minuta.

Link za film: https://www.youtube.com/watch?v=RoaBaLyF_jw

Dokumentarac je iz avgusta 2013, znači nije još napunio ni prvu godinu. Meni se dopao – u njemu fokus nije na uzrocima svetske ekonomske krize, na dobro osmišljenim argumentima koji treba da pariraju novogovoru kapitalističkih i državnih PR stručnjaka, ili na jasno definisanoj studiji grčkog antiautoritarnog i samoorganizovanog pokreta. Ovaj dokumentarac nudi kratke isečke iz razmišljanja i života ljudi koji pripadaju tom pokretu, ljudi uključenih u borbu, bilo da se radi o samoorganizovanim školama, zdravstvenim ustanovama, socijalnim centrima, fizičkoj borbi protiv iskopavanja zlata na Halkidikiju, protiv Zlatne zore, ili protiv policije. Kao takav on ne nudi jasne odgovore, već deli jednu energiju koja postoji u Grčkoj, deli ljudske emocije, nade, konkretne primere organizacije i, ma kako to patetično zvučalo iz srpske perspektive, deli revolucionarnu strast za promenom postojećeg toka stvari. No pre nego što se osvrnem na projekte opisane u filmu, hajde ipak da se prvo nakratko dodirnem konteksta grčkog (anti)političkog života, odnosno svih onih stvari koje zbog obima nisu mogle da budu prikazane u ovom dokumentarcu.

Šta nije prikazano u filmu, prvi deo.

Politički kontekst i hronologija grčkog antiautoritarnog pokreta (1) sličan je onome o čemu sam već pisao ovde, sa jednom razlikom – u Grčkoj nije postojala snažna veza između samoniklog post1968 pokreta i tradicionalne i institucionalne levice (verovatno u dobroj meri posledica ishoda građanskog rata), a na vlasti je u periodu 1968. bila desničarska vojna diktatura, koja je, naravno nenamerno, pomogla da opšte nezadovljstvo ima levi sentiment. Antiautoritarne ideje su zapljusnule Grčku na talasu 1968. i one su širene usmeno, kroz kontrakulturu i rok muziku, te na osnovu svakodnevnih iskustava života u diktaturi i borbi protiv nje. Nije postojala infrastruktura na koju bi se novi mladi ljudi nadovezali, već se počinjalo od nule. U sedemdesetim dolazi do formiranja PASOK-a, levičarske partije koja početkom osamdesetih preuzima vlast, što donosi dve stvari – 1) dolazi do institucionalizacije narodnih želja za društvenom promenom na bolje i 2) opozicija se seli u vainstitucionalnu autonomnu/anarhističku oblast koja nastavlja sa razvijanjem antiautoritarne kritike državne vlasti i sa razvijanjem praksi solidarnosti i uzajamne pomoći. Tokom sledećih 30 i više godina, dolazi do stvaranja prvih skvotova u Egzarhiji (2) (u Atini, a potom i drugde) i borbi za njih, dolazi do razvijanja solidarnosnosti sa zatvorenicima, dolazi do blokada fakulteta u borbi protiv kapitalističkih reformi obrazovanja. Piše se ulična istorija sukoba sa policijom, svesno se pokreću projekti u delovima grada koje je lakše braniti u slučaju napada. Ulice pripadaju anarhistima/autonomistima/antiautoritarcima, a to između ostalih dobro osećaju i pripadnici Zlatne zore, nekada marginalne neonacističke partije koja na ulicu sme da izađe samo pod punom policijskom zaštitom i čiji članovi redovno dobijaju batine od svojih početaka pa naovamo. Slobodarski okret ima uspone i padove, no od sedamdesetih postoji kontinuitet u vremenu i prostoru. Tako u osamdesetim pank rok postaje jedan od izvora širenja antiautoritarnih ideja i praksi, zatim tu su studentske borbe i okupacije fakulteta, koje su znale da završe brutalnom represijom države, koja umalo nije uništavala pokret. Važna tačka u razvoju grčkog pokreta bila je 2008. u kojoj policija u Egzarhiji ubija petnaestogodišnjeg Aleksisa Grigoropulosa i kao reakcija na to dolazi do masovnih višenedeljnih nereda širom zemlje, zbog kojih policija nije smela da izlazi na ulice gradova – udružuju se anarhisti, imigranti, nezadovoljni ljudi, te dolazi do prave eksplozije samoorganizovanja i militantnog otpora poretku. Nedugo nakon toga, vlast, uz podršku i pod pritiskom Evropske unije i MMF-a započinje dramatične reforme koje većini stanovništva donose pad standarda, pad socijalnih i radničkih prava, povećanje troškova života i siromaštva. Dolazi do masovnih i nasilnih demonstracija čija se brojnost meri u stotinama hiljada ljudi, ali antinarodni zakoni prolaze skupštinske procedure i započinju svoje otrovno dejstvo. Dolazi do jačanja policijske/nacističke Zlatne zore, koja prvi put ulazi u parlament. Država sistematski pokušava da zatvori skvotove i socijalne centre, kako bi smanjila mogućnost progresivnog/antisistemskog kanalisanja narodnog nezadovoljstva (ovde možete da vidite protest solidarnosti sa zatvorenim skvotom Villa Amalia).

Šta jeste prikazano u filmu.

Film se sastoji od razgovora sa ljudima koji učestvuju u različitim projektima i borbama u Grčkoj. Oni predstavljaju svoje socijalne centre, u kojima se ljudi druže, razgovaraju, planiraju, udružuju, te pokušavaju da budu od koristi lokalnoj zajednici. Tu je predstavljena zdravstvena ustanova koja nudi svoje usluge svima kojima je to potrebno, bez novčane nadoknade. Zatim, uništena fabrika čiji su se radnici organizovali i pokrenuli u njoj svoju proizvodnju (jedan od njihovih predstavnika učetvovao je na tribini u okviru Zrenjaninskog antifašističkog festivala). Borba za očuvanje vode kao javnog dobra, borba protiv iskopavanja zlata na Halkidikiju (koje će, ako započne, potpuno da uništi ekosistem i živote ljudi koji žive tamo), samoorganizovana škola u kojoj mogu da se uče jezici, borilačke veštine itd, imigrantska perspektiva Egzarhije, bajkerske antifašističke patrole ulicama Atine – sve ovo je samo deo dinamičnog (anti)političkog života Grčke. Nije samo stvar u tome da je kapitalizam u Grčkoj suroviji nego drugde, pa da se zbog toga u Grčkoj dešava toliko borbi. Stvar je u tome da je masovnost i artikulisanost otpora došla do tog nivoa, da država mora da upreže sve svoje snage kako bi kontrolisala situaciju u korist vlasti, kapitala i kapitalističkih odnosa – to podrazumeva dramatičnu policijsku represiju, pokušaje da se nezavoljstvo usmeri u fašističkom smeru, tj. ka proganjanju imigranata i manjina, ali tu je i dilovanje droge kako bi se mladi ljudi spržili i distancirali od svega… Primer sa drogom pokazuje koliko je ozbiljan napor države da koristi paradržavne strukture da razbije antiautoritarni pokret (što je tehnika koja je korištena svuda gde je pokret rastao), ali pokazuje i posvećenost i prekaljenost ljudi koji učestvuju u društvenoj borbi da rešavaju probleme sa kojima se suočavaju, ovde konkretno u odbrani Egzarhije od dilera heroinom. (link)

Generalno svi ljudi koji govore u filmu, deluju puni energije i volje da se bore za sopstvene živote, oni govore iz perspektive snage, a ne iz perspektive straha i povučenosti. Kroz njihove reči svetluca nada da bi mogli da pobede u borbi koja traje već decenijama – u stvaranju pravednijeg nehijerarhijskog društva, zasnovanog na solidarnosti, a ne na klasnim razlikama i represiji. I to je dirljivo. Film možda ne pruža uvid u istoriju pokreta, niti obuhvata sve projekte koji postoje, no na nivou komunikacije, otvorenosti i bazičnih ljudskih osećaja, smatram da on pruža snažnu i jasnu poruku, koja je oličena u naslovu filma.

Šta nije prikazano u filmu, deo drugi. Traganje za drugim svetom. Društvena revolucija.

I koje su onda šanse da će u Grčkoj da se desi revolucija koja će da zapali baklju slobode čija svetlost će da preobrazi ceo svet? U filmu nisu prikazane neke unutrašnje kontradiktornosti i trvenja antiautoritarnog pokreta, nedoumice, kao i uspešne akcije države u suzbijanju rasprostranjenih slobodarskih praksi. Nije prikazan broj političkih zatvorenika koji u ovom trenutku trune po grčkim zatvorima. Nisu prikazana ni nihilistička zastranjenja, koja su na sreću i dalje marginalna i koja glorifikuju nasilje i destrukciju do apsurdnog nivoa (do nivoa gde ne možeš da kažeš da li se radi o policijskim intervencijama u slobodarski pokret). Ne govori se o mogućnosti građanskog rata – uzimajuči u obzir naše jugoslovensko iskustvo, ne mogu a da se ne zgrozim pred takvom mogućnošću. Građanski rat je orgija nasilja, destrukcije i smrti, u kojoj se psihopatske ličnosti najčešće bolje snalaze. Sa druge strane, ideja koja prati unutrašnju logiku grčkog antiautoritarnog pokreta (a i svih ostalih antiautoritarnih pokreta koji su postajali društveno bitni) jeste da ovde i sada mora da se grade i razvijaju osnove budućnosti i onog što dolazi. Da se praktikuje ono za šta se idejno zalaže i da se grade kontrainstitiucije, kontrakultura i uzajamna snaga. U tom pogledu grčki pokret i ne možda da radi drugo do da prati takvu unutrašnju logiku sopstvenog razvoja. Istorijske okolnosti i srazovi će da pokažu da li će uspeti da nastavi put koji je i u ovom dokumentarcu dovoljno jasno ocrtan – put autonomije, decentralizacije, solidarnosti, ravnopravnosti, slobodarstva i samoorganizovanja.

A voleo bih da mogu da odgovorim na pitanje zašto se u Grčkoj razvio tako snažan anarhistički/autonomni pokret. Mogu da razumem određene istorijske okolnosti koje su išle na ruku razvijanju vaninstitucionalnog slobodarskog pokreta – energija 1968, desničarska vojna hunta koje je paradoksalno pomogla u fokusiranju nezadovoljstva, možda militantnost i posvećenost prvih aktivista koja se potom prenosila na generacije koje su sledile, specifičan položaj koji su zauzimale okupacije fakulteta tokom vojne hunte i kasnije. Sigurno je tu i ulično iskustvo i rad na praktičnim problemima, kao i vainstitucionalnost i odbijanje saradnje sa državnim ili paradržavnim institucijama. Zatim tu je, verujem i otvorenost ka društvu i rad na društvenim problemima, a ne zatvaranje u subkulturu aktivističke scene. Deo ove istorije možete da pročitate ovde, ispričane iz prvog lica. Utisak koji sam stekao u dodiru sa ljudima iz Grčke jeste ozbiljnost, predanost, iskustvo i izuzetno dobre i aktuelne analize situacije u kojoj se društvo nalazi. A na osnovu tih dodira, ali i filma, može da se priča i o njihovoj nadi, možda i veri u promenu na bolje, koja proističe ne iz knjiga ili teoretisanja, već iz sopstvenih životnih iskustava i malih pobeda koje su imali tokom svojih borbi. Stvarnost i budućnost ne mogu da se naučno isplaniraju i predviđaju, kako je to Marks hteo i pokušao, oni se stvaraju kroz borbe, strasti, kroz racionalne analize i njihova pravovremena doterivanja, kroz stalan trud i pokušaje stvaranja pravednijih međuljudskih odnosa i institucija. Budućnost se stvara, tako da vera koji povremeno izbija iz reči aktera filma Let us not live like slaves, vera u društvenu revoluciju i veliku promenu na bolje, nije samo san gomile čudaka čiji broj je toliko porastao da su sami sebe uverili kako su čuda moguća, već je i jedna realna mogućnost u moru drugih, ne toliko svetlih i pozitivnih mogućnosti, mogućnost koja govori da će napor i trud ljudi uključenih u antiautoritarni društveni pokret da uspe da donese ostvaranje većeg dela utopijskih želja i nadanja.

FUSNOTE

(1) Kad kažem antiautoritarnog, taj izraz koristim paraleleno sa izrazima autonomni pokret, anarhistički pokret, slobodarski pokret.

(2) Egzarhija je autonomna oblast Atine, gradsko naselje blizu centra grada koje u velikoj meri pripada anarhistima, levičarima, umetnicima i koje predstavlja ključnu tačku u slobodarskoj borbi, jedan veliki fizički prostor u dobroj meri oslobođen od državne vlasti.