U sećanje na DK (###..### um neka pamti dela neka pamti um neka pamti dela…)

(originalno objavljeno na Situacije! blogu )

Kovrdžava kosa uvek vezana u rep, bradica i naočale iza kojih te posmatra blagi blagi pogled. Najčešće osmeh na licu i narodska vedrina u načinu na koji izgovara reči i započinje teme. Krupan i spontan.

– – –

Upoznali smo se na fakultetu, tek sam završio srednju školu i pao sam sa Marsa, a on, devet godina stariji, sa mnogo većim iskustvom iza sebe, iskustvom ratišta, iskustvom poginulog najboljeg drugara. Nikada se nije postavljao sa distancom zbog razlike u godinama, ni prema meni ni prema drugima. Njegova najbolja drugarica, a kasnije i žena, govorila mi je tada kako mu prija druženje sa mlađim ljudima, da na taj način može da se izvuče od sopstvenih problema i mora.

– – –

Bermude, sandale, bicikl i košuljica. Sunčano je i toplo i on se smeje. Tako ga pamtim. Blagi pogled i zabavno cinični komentari na okolni svet. Tu je i klupica, pošto smo svi tada provodili najviše vremena napolju… Voleo je da priča o muzici i oduševljavao se raznim bendovima. Sedimo u kafiću i on mi, nakon mog peckanja, strastveno objašnjava kako su The Beatles najbolji bend svih vremena, kako su The Clash najbolji rok bend, a Ramones najbolji pank bend… Naše intenzivnije druženje je trajalo dok se nisam odselio. Od tada je prošlo skoro 15 godina, tako da su mnoge uspomene na taj period života izbledele i stopile se u jednu zajedničku i ne preterano izdiferenciranu masu utisaka, slika i izgovorenih reči, međusobno spojenih osećajem blagonaklonosti i vedrine kada pomislim na njega.

– – –

Što se ne javljam kad dođem u Šarenu Kravu, pitao bi me? Ma ne znam, sve mi je tako nabrzaka, nikome se ne javljam, odgovarao bih mu i svaki put bi mi bilo žao što sam tako asocijalan…

Zadnji put kada sam ih posetio, u šali mi je rekao – mi, dva duduka, napravili smo dete, to smo znali da uradimo, dalje ne znamo… Tipično njegov zabavan, ciničan i netačan komentar.

– – –

(I onda njen glas, izgubljen, tih i neprirodan… “Preko dana, dok su deca tu, dobro mi je… Kada padne noć, ne znam šta da radim od sebe.”)

– – –

Smrt nije bila duga i bolna, ali bila je tako nepredvidljiva, besmisleno neočekivana. Kada mi je javljeno, pre tri dana, potrebno mi je bilo dosta vremena da obradim tu informaciju i da shvatim šta sam upravo čuo. A onda je polako počelo da me sustiže…