Koncert Dead Bob, Berlin, oktobar 2025

Dead Bob (u prevodu - Pokojni Toza) je novi projekat bubnjara legendarnih NoMeansNo, mlađeg od braće Rajt, koji u svojoj 63-oj godini gazi kao da je tek zakoračio u život. Album sam slušao prošle godine i sećam se da je na njemu bilo pesama koje su mi iznenađujuće dobro zvučale, ali nakon par slušanja pažnja mi je negde skrenula, pa sam zaboravio i na bend i na album.

Od početka sam imao osećaj da će koncert biti odličan. To veče se čak, za moje berlinske pojmove, okupila veća ekipa sredovečnih balkanskih koncertnih entuzijasta (komada 5), a tu negde se pojavio i mali Rus, koga sam upoznao na jednom berlinskom Angular mitapu i koga smo zadnji put videli na koncertu Frenki Stabsa. Imam osećaj da on gleda da pobegne od nas svaki put kada se sretnemo, zgrožen pošalicama i sofistiranom energijom koju širimo oko sebe.

Oktobarska jesenja veče bila je dovoljno blaga da se moglo sedeti u dvorištu pre koncerta. Neko je zapalio vatru, ljudi su se okupljali. JD Žex kada se pojavio odmah je spopao lika što je sedeo kraj nas i gledao svoja posla - “Ooo ljudi evo ga lik iz Spermbirdsa, ti si svirao u Novom Sadu sa Spermbirdsima” i onda je bacio priču sa njim. Hm i lik iz Spermbirdsa je nekako brzo pobegao.

Bend koji je otvorio koncert je bio zanimljiv, na čudan način. Muzički sve zajedno nije baš tako dobro zvučalo, gitara je bila dosta razmuljana i vokal nije uspevao da prati energiju, ali bilo je jako dobrih rifova i delova. Helmet mi je bio prva asocijacija. Samo sam delimično pratio nastup, pošto smo imali malu seansu deljenja trauma iz novobeogradske policijske uprave za vađenje dokumenata, u kojoj nas je troje završilo u prethodna dva-tri meseca.

Nakon njih, uz 15ak minuta pauze kreće spektakl - Pokojni Toza je spreman na bini. Jedan od gitarista svira doboš, uz bubnjara i minimalnu gitaru, bend kreće da se trese od energije i onda počinje vožnja koja nije stajala narednih sat i kusur vremena. Ne znam kako je Džon okupio ovu ekipu i gde ih je našao, ali svi su frikovi (ima li iko normalan u toj Kanadi?) i svi su ozbiljni muzičari, neki su i multinstrumentalisti, ovaj frik na sintu svira i trubu, gitaristkinja svira trubu i sint, svi pevaju, pet mikrofona je na bini, rimovi se menjaju konstantno, ali sve je organski uklopljeno. Gitaristkinja ima pankerski vrišteći glas i nastupom podseća na relaksiranijeg Henri Rolinsa. Njihove pesme sa albuma, pesma ili dve Hanson Brothersa i spektakularna Metronome od NoMeansNo-a koja je svirana na bisu. Ruke su mi se raskrvavile od tapšanja.

Jedan od boljih koncerata koje sam pogledao u životu. Za ovu godinu ne moram više ništa da gledam.