Koncert: Moira, Corrective Measure, Catharsis, 25.10.2025, Neue Zukunft, Berlin

Prošle godine sam pogledao koncert Katarzisa, isto u Berlinu. Nakon njega, ako bih pokušao da podvučem crtu, rekao bih da sam odlučio da više ne idem na njihove koncerte - svirali su stare pesme, koje su napravili pre više od 25 godina, što mi nije delovalo prikladno za bend koji je zagovarao i pokušavao da živi slobodu i dionizijski ushićenu opijenost životom, “it is better to burn than to fade away”. No, ove godine su izbacili solidan novi album, ispostavilo se da mi baš tada dolaze u posetu drugari zainteresovani za koncert, a i drugarica mi reče da je upitno hoće li više dolaziti u Evropu, pošto situacija u SAD, pod senkom Trampa, sve više klizi u otvoreni fašizam.

Sa Katarzisom imam dugu koncertnu istoriju, mislim kao ni sa jednim drugim bendom. Pošto na ovom blogu povezujem niti sopstvenog života, evo male retrospektive. Prvi put sam ih pogledao u Banja Luci 1999. godine. U tom periodu sam srčano praktikovao “mlad, veseo i glup” filozofiju života, pa se samog koncerta ne sećam mnogo, svakako sam zakasnio, došao sam već toliko pripit da je dobro da sam uopšte ubo vrata KSET-a, a potom sam u prostoru ispred bine uglavnom bacao pevača u vazduh, kad bi se tokom nastupa spuštao u publiku da radi taj svoj proročki akt povezivanja sa okupljenima. Da kažem da mi je bilo super, ne bi baš bilo precizno i tačno, pošto jedino od koncerta što mi je ostalo jesu zamagljene kratke slike i senzacije koje su se probile kroz isparicu đus votke. Nakon toga su izdali odličan album Passion, na kome su došli do svog vrhunca, kako poetski, tako i muzički - njihov metalizirani hardkor pank, pomešan sa ničeanskim tekstovima i anarhističkim utopijskim nadama, koji su zajedno tražili iskorak i prevazilaženje sivila kapitalističke svakodnevice, zvučao je sveže i inispirativno, čak i u posleratnoj Bosni, sa kojom mladi Amerikanci nisu imali mnogo dodira, a ni razumevanja.

Zatim sam odselio za Beograd i tamo sam ih ponovo pogledao 2001, u Domu Omladine. To je bio jedan od najboljih koncerata koje sam gledao, zvuk je radio Đura Nekrofilija/Overdose i bio je odličan, bend je bio u naponu snage, a raspored pesama savršen, sva sa prve tri pesme sa Passion albuma koje su odsvirane na samom početku. Potom sam ih gledao ponovo dan ili dva kasnije, opet u Banja Luci, pošto sam spletom okolnosti morao tamo da idem. Taj koncert je meni lično bio hladniji, na njemu su svirali drugačiji set pesama, mnogo više zasnovan na metalskom Samsara albumu, a koliko se sećam ni sam prostor nije bio baš za svirku ovog tipa. Nakon ili tokom te evropske turneje su se raspali.

Potom sam pomalo pratio Crimethinc izdavaštvo iza koga je stajao Brajan, pevač. Iako je pristup koji su tu imali bio interesantan, sa naglašavanjem ličnog u političkom i sa situacionističkim stvaranjem revolucionarnih okolnosti u sopstvenim delatnostima, nikad nisam mogao do kraja da razvijem bliskost sa njihovim pogledom na politiku i aktivizam, previše mi je bio stran kontekst u kome su delovali, a to je razvijeno potrošačko društvo najkapitalističkije svetske imperije, te snažno naglašavanje anarhističkog identiteta, koje me je više podsećalo na pank subkulturu, nego na otvoreni i široki narodni pokret. Ali opet, sistem u kome su oni živeli bio je mnogo drugačiji od posleratne Jugoslavije i siguran sam da je zauzmanje tvrdog identiteta bila u određenoj meri saoodbrana od otuđenosti potrošačkog društva. Sa druge strane, njihove analize kapitalizma jesu dosta napredovale od njihovih početaka i nekadašnje bliskosti sa primitivizmom (opet tipičnom američkom devijacijom). Mada, nije to sad sve ni bitno.

Brajana sam upoznao kada je njegov tadašnji bend From the depths, svirao u Beogradu, tamo neke 2009. (nisam siguran za godinu) i to je bilo simpatično iskustvo. Koncert je bio na Akademiji, koja je bila ozloglašena po kasnim počecima koncerata, oni su svirali zadnji i pošto je bend spavao kod mene, posle koncerta smo se svi strpali u kombi i zapucali ka Žarkovu. Dok je ostatak benda odmah zauzeo pozicije za spavanje Brajan je davao sve od sebe da još malo komunicira sa domaćinom, tj. sa mnom. Nekako smo došli do Dostojevskog, on je sedeo na stolici u kuhinji i glava mu je padala od umora, san bi mu dolazio i odlazio, dok je sunce polako izlazilo. Nabedio sam ga da ide da spava.

Sledeći koncert, koji sam na početku pomenuo, skoro 15 godina kasnije, u Berlinu, mom novom gradu, koji verovatno nikada neću zaista moći nazvati svojim. Bio je dobar, ali i malo razočaravajući, kao kada sretneš nekog koga nisi dugo video i onda oboje primetite da ste ostarili i promenili se. Valjda glavni kuriozitet tog koncerta bio je što sam na njemu sreo druga koji je organizovao njihove koncerte u Banja Luci, pa je i tu neki životni krug simbolički zatvoren.

I ovaj poslednji koncert. Prvi bend su bili Moira iz Poljske, koji mi nisu bili loši. Malo moderniji fazon, screamo delovi koji se izmenjuju sa recitovanjem i pevanjem. Nije to nešto što ja mnogo slušam, ali korektno, dopalo mi se. Drugi bend mi se više dopao, Korektiv Mešr (Corrective Measure) pankerski hardkor, sa nekim jutkru forama. Svirali su obrade Youth of Today i Agnostic Fronta, bar sam te dve prepoznao. Fino, moram da ih potražim da preslušam album. I na kraju Katarzis, sviraju prve pesme sa novog albuma, na kome su zasnovali većinu svog seta. Brajan se odlično drži gledajući da je dobro zagazio u 50-e godine, skače i leti na sve strane. Čitav bend je zategnut i uigran, uz pomoć dodatnog ženskog vokala. Najave između pesama kao i uvek dobre, pri čemu, kada je pričao o situaciji u SAD i usponu fašizma, ostavio je utisak da postoji šansa da bude uhapšen u povratku na granici i pozvao je ljude da u tom slučaju protestvuju ispred američke ambasade.

Ako je život vatra koja se sa merom pali i sa merom gasi, tada koncerti generalno mogu da posluže kao okno za praćenje intenziteta vatre. Ako je život večito vraćanje istog koje treba da se oberučke prihvati i zagrli, kako je to Niče zagovarao, onda je koncert mesto koje će predstavljati simulaciju religijskog doživljaja za ljude bez religije, kao što to reče kolega koji je isto bio na ovom koncertu. Ako je život u krajnjoj meri sklop nezadovoljavajućih izvora senzacija, onda je koncert podsetnik da sreću treba tražiti negde drugde. A ako je život poziv na akciju, kao što bi to revolucionarni ili nekad hrišćanski zavet objašnjavao, onda je koncert mesto okrepljivanja duše i spremanja za naredne borbe. Koncert Katarzisa je bio sve to.

Završili su sa Sabath, sjajan kraj sjajnog koncerta.